Пише: Ричард Клин
Превод: Журнал
Доласком на власт злокобног Трамповог режима, почеле су да се нижу бескрајне паралеле са Хитлером, нацистичком Њемачком, Мусолинијем. Указивало се и на то да је Трамп под чаролијом Ким Џонг Уна, вође Сјеверне Кореје. А ту је и веза са Владимиром Путином: Трамп је, ако већ није директно запосленик, онда сигурно под утицајем руског диктатора.
Све су те паралеле, до извјесне мјере, разумљиве. Трамп понекад заиста одише понашањем какво се приписује карикатуралним страним аутократама. На примјер, војна парада у част његовог рођендана звучи као нешто страно, нешто што није укоријењено у америчкој традицији.
Али, једна од кључних слабости таквог размишљања лежи у претпоставци да Трамп има икакво дубље разумијевање нечега што не спада у његов уски свијет интереса — а ти интереси се врте око гомилања новца, освете због доживљених увреда, играња голфа и згодних жена. Његова упућеност у спољни свијет је веома ограничена, а концентрација му траје краће од временске прогнозе.
Оно што је, међутим, суштински проблем, јесте то што се сталним поређењима Трампа са Хитлером, Путином или Мусолинијем — мада често ненамјерно — заправо бјежи од одговорности: као да је Трамп толико изузетан и „ненормалан“ да његова патологија мора имати неко страно поријекло. У стварности, ауторитарност, суровост и насиље дубоко су уграђени у амерички систем. Као и цензура. А идеје о расној супериорности и инфериорности — о „чистоти крви“ — имају дубоке и старе коријене у Сједињеним Државама. Када Трамп шири страхове о томе како „нелегалци“ загађују драгоцјену америчку крвну лозу, он само рециклира стару америчку причу. Хитлер је, уосталом, неке од тих идеја преузео управо из Америке.
Ако неко тражи Трампове претече из тридесетих и четрдесетих година прошлог вијека, поштен приступ би био да се занемаре Хитлер и Мусолини, и да се пажња усмјери, рецимо, на Теодора Билба — екстремног расисту, гувернера и сенатора државе Мисисипи од двадесетих до четрдесетих година.
Билбо се жестоко залагао против „расног мијешања“ и износио приједлоге да се афроамеричко становништво масовно депортује у Африку. Као гувернер, отпустио је велики број професора са колеџа и универзитета у Мисисипију, и скоро довео државу до банкрота. (Британика) Звучи познато, зар не? Његова каријера била је обиљежена скандалима, а постао је синоним за расну нетрпељивост — и добио етикету „кловна“, што такође звучи познато. Билбо се чак помиње у филму Gentleman’s Agreement из 1947. године — без икаквог објашњења, што само показује колико је његово име тада било злогласнo. Без обзира на ту злогласност, уважени Теодор Билбо — поборник расне „чистоте“ и заговорник масовне депортације — обављао је највише функције у „земљи слободе“.
Трамп такође показује упадљиве сличности — мада не по манирима и наступу — са Џорџом Воласом, који је комбиновао популистичке жалбе с грубим расистичким порукама и тиме стекао наглу популарност — и то не само на југу САД.
Веома је стварна веза између Џозефа Мекартија и Трампа — не само у тактикама ширења неоснованих теорија завјере и уживању у уништавању живота, већ и у лику и дјелу Роја Кона, некадашње десне руке Мекартија и једног од Трампових шармантних ментора.
Спиро Егњу, први потпредсједник Ричарда Никсона, данас је углавном заборављен, али је у једном тренутку био име које је знало свако домаћинство у Америци. Егњу је био класичан примјер застрашујућег америчког архетипа — злобног глупана. (А Трамп је злобни глупан у својој најчистијој форми.) Егњу је жестоко напао наводно елитистичке и пристрасне медије. Био је пун „духовитих“ опаски, попут: „ако си видио један градски гето, видио си их све“, а једног јапанско-америчког новинара назвао је „дебелим Џапом“.
Ту је, наравно, и сам Никсон. Блистава политичка каријера довела га је до функције потпредсједника са само тридесет и девет година, али је он стално био пун огорчења и притужби на рачун пристрасних медија. Представљао се као предсједник „реда и закона“ и гласноговорник „тихе већине“, огорчени противник демонстраната, лијених, радикала и „интелектуалаца“. И управо је Никсон, кроз такозвану „јужњачку стратегију“, увео политичку струју јужњачких Диксикрата у редове Републиканске странке.
Френк Рицо, одвратни градоначелник Филаделфије из седамдесетих година — кога је Трамп отворено хвалио — такође заслужује да буде у овом друштву. Рицо, толико озлоглашен да се појавио и у политичком стрипу Doonesbury, обећавао је да ће „учинити да Атила Хун изгледа као педер“, нападao новинаре и позивао присталице да „гласају бијело“.
Постоји и директна линија која повезује Роналда Регана и Доналда Трампа, и она нам више говори од поређења са Хитлером или Путином. И Реган и Трамп стекли су славу као забављачи, као фигуре пажљиво изграђене у медијима.
Реган је говорио у шифрама. Када је помињао „краљице социјалне помоћи“, било је јасно на кога мисли: варалице и паразити — углавном тамније коже — наводно су се размахали. Када је Реган критиковао „претјерану интервенцију државе“, циљао је на законе о грађанским правима и социјалне програме, а не на надувани војни буџет или субвенције корпорацијама. Трамп је ту отишао још даље: он не говори у шифрама, већ отворено и са далеко екстремнијим ставовима. Али веза између њих двојице је стварна.
Обожавање Роналда Регана такође говори о једном необичном, скоро митском елементу америчке самоспознаје. Причало се да је Реган у политику вратио „крв и цријева“, тј. снагу и одлучност. Оличавао је западњачки дух човјека на коњу. Вратио је побожност и „традиционалне америчке вриједности“. Унео је класу и елеганцију у Бијелу кућу. Био је топао и духовит, увијек спреман на досјетку. Ако се занемаре све очигледне противрјечности — у крајњој линији, био је размажена холивудска звијезда — јасно је да једна особа није могла отјелотворити све те различите, често супротстављене особине.
Исто је и са Трампом, само што је код њега лицемјерје још очигледније: клинац из богаташке њујоршке породице, чија политика иде у корист другим милијардерима, наводно дубоко саосјећа са проблемима обичног Американца. Груби, оптужени силоватељ се представља као узор религиозних вриједности. Он је тобоже чврст и одлучан, иако свакодневно има нападе бијеса. Вратио је „ред и закон“, а уједно је и опасан момак, прави гангстер. Брани традицију, а уједно се хвали као рушилац система. Као и код Регана, све те особине једноставно не могу да стану у једну исту особу.
А пошто је Трамп више наказна појава него особа са нормалним људским реакцијама, није нимало претјерано упоредити га с измишљеним ликовима. Већ је помињан Баз Виндрип, злокобни глупан из романа It Can’t Happen Here Синклера Луиса, као и Лонсом Родс, сеоски демагог (игра га Енди Грифит) из филма A Face in the Crowd из 1957, заснованог на причи Бада Шулберга. Пуно је Трампа и у ликy Френка Бернса из MASH*-а — кукавице, осветољубивог, неспособног и увијек насртљивог. Може се рећи и да је Трамп луцкастија, патолошка верзија Теда Бакстера, таштог и не баш бистрог водитеља вијести из The Mary Tyler Moore Show. А Трамп је у потпуности лажни Арчи Бункер — али са истим ставовима: глупим, неупућеним, и насилним.
Трамп се такође чврсто уклапа у традицију поносног, наглашеног провинцијализма. У филмовима и серијама један од стандардних ликова био је необични странац — најчешће у некој културној или интелектуалној улози: класични музичар, сликар, кувар, научник. Психолози су се често исмијавали са њемачким акцентом. За истинску културу и интелектуалну озбиљност, гледало се ка Европи. А у суштини — нама „нису били потребни“ ти чудни људи са својим смијешним акцентима и још смјешнијом храном. Из те исте менталне матрице долази и добар дио непријатељства према странцима који толико опседају Трампа и његове присталице. Чему нама ти надмени страни студенти и академици? Шта ми имамо да добијемо од тог „спољног свијета“?
Ништа од овога није речено с намјером да умањи опасност коју данас живимо. Појединачни елементи који су допринијели Трамповом успону можда нису нови, али чињеница да су се сви уклопили у један савршени олујни вртлог представља нову, веома опасну појаву. Реган и неке друге штеточине јесу били обожаване, али степен идолопоклонства према Доналду Трампу је без преседана. То је савршена олуја — спој најнижих импулса америчке традиције, док су крхки демократски механизми гурнути у страну.
Када читам извјештаје о томе како агенти ИЦЕ-а (службе за имиграцију) хватају људе директно с улице, прва реакција ми је да живимо у тоталитарној дистопији неке далеке, стране провинијенције. Када се појаве оптужбе да Хаићани једу кућне љубимце, то ми заиста личи на нацистичке стереотипе. Али ово није нацистичка Њемачка, нити фикција. Ово је, нажалост, логичан производ једног специфично америчког ужаса.
Позивања на стрип Pogo Волта Келија, некад веома уобичајена, данас су права ријеткост. Главни јунак тог стрипа — проницљиви опосум — некад је био толико популаран да је „кандидован“ за предсједника. У једној од најчувенијих реплика, која је постала легендарна, Пого је рекао: „Сусрели смо непријатеља — и то смо ми.“
Извор: CounterPunch
