Пише: Милан Завиша
Берлин је увек посебан град, али бити у њему овог фебруара док се одржавао 75. Берлинале, велики филмски фестивал, било је посебно искуство.
Сваки ћошак, сваки излог, свако место где се може окачити неки постер, било је у знаку нечега што је подсећало на Фестивал. Где год да сте се налазили у граду, све би вас подсећало на то да је Берлинале у току и да му се придружите – није се видело где почиње град, а где креће Фестивал.
Са друге стране, Берлин у овој ситуацији није изгубио ништа од своје разбарушености и шарма који га чине толико привлачним. Они који су први пут у њему сигурно су упали у замку, али ону најлепше сорте када не знате куда ћете пре отићи, а желите свуда. И не само што то желите него се непрестано бојите да ће вам нешто измаћи, да ћете нешто пропустити и да ћете отићи из града жалећи због нечега. Они који су се у Берлин вратили, не понављају ову грешку, нарочито ако су ту због Берлинала. Велика је ствар постићи баланс између гледања филмова и боравка у граду, и стога се неки распоред морао унапред припремити. Довољно је погледати да је на Фестивалу приказано око 300 филмова, и биће вам јасно о чему говорим. Нити се могу погледати сви филмови које бисте желели, нити се у Берлину може отићи на сва места за којима човек жуди или мисли да жуди.
Ово је мој трећи долазак у Берлин, а Берлинале је само повод, добар изговор да би се поново дисао берлински ваздух. Све је ту као и прошли пут, и све је ново у исто време. Јер, сада је ово Берлин који живи кроз филм, у читавој својој пуноћи. А филм често зна да буде стварнији од живота. Стога се самом себи постављало велико питање – како не бити само пуки протагониста у свему томе и како не бити само споредан лик у једној малој сцени тог филма званог Берлин овог фебруара.
Дакле, пронаћи баланс између бивања у филмским дворана и на улицама је оно што је било потребно. Овоме је у прилог ишла чињеница на који начин је замишљено функционисање Берлинала. Берлин као велики град има много биоскопа и штета је била не искористити их за приказивање филмова са Фестивала. Централно место окупљања је био Потсдамер плац где се налази неколико дворана, као и она главна, Берлинале Паластом. Тамо су се свакога дана могле видети реке људи које излазе са првих јутарњих пројекција као да је то нешто најнормалније на свету, нешто што се дешава сваког дана.
Но, прави је гушт ипак био налазити се у просторима потпуно непознатим јер би то истовремено значило и одлазак у делове града у које до тада вероватно нисте залазили. А Берлин је град за који вам није потребна мапа. Куд год да кренете, бићете на правом месту – наићи ћете на неки простор у којем се приказују филмови са Фестивала. Лутање Берлином тако постаје нека врста ходочашћа ка филмовима који вам, хтели ви то или не, константо иду у сусрет.
Тако су се филмови приказивали, између осталог, и на Александерплацу, месту које је права кошница. Непрегледне колоне људи вам иду у сусрет, гужва је, али је истовремено и све у најбољем реду јер као да свако има свој правац, креће се по исцртаним линијама које прати и од којих не одступа.
Одатле се може отићи у нешто западнији део Берлина и тако остварити једно другачије гледалачко искуство. Један од биоскопа који се тамо налазе је онај старог кова, углађен, направљен за крај у којем се налази, за људе којима је он најближи, па стога у њега долазе ако желе да погледају само неколико филмова на Фестивалу. Ја ћу у њему чути велике овације Желимиру Жилнику и тако се уверити колико га берлинска публика заиста познаје и цени.
Нешто северније се налази биоскоп који је у склопу Академије уметности и чија сала је замишљена и за приказивање филмова, али и за поставке позоришних комада, и која одише углађеношћу као и читава зграда. Тамо ћу, на пројекцији рестаурисане копије Прљавог Харија, имати прилике да сретнем особе које су гледале тај филм у доба премијере, пре педесет година. Истовремено ће поред њих седети двоје младих чији родитељи вероватно нису били ни рођени у то исто доба.
Недалеко од овог, налази се и биоскоп модернијег типа, са неколико дворана које пак не носе униформност коју бисте замишљали у оваквим биоскопима, већ је у њих уткана традиција која говори да су се на том простору приказивали филмови више од сто година. Ту ће, захваљујући пуком питању да ли је столица до ње заузета, кренути прича са госпођом која већ 35 година долази на Фестивал и углавном гледа филмове који неће ићи у дистрибуцију већ се приказују само на Фестивалу, те стога тражи и одређене препоруке баш од вас, ког је управо упознала. И зато ће вам се учинити да је свако ко се налази у Берлину у том тренутку знатижељан и незасит филмова.
Онда се у мало источнијем делу Берлина можете затећи на пројекцији у једној огромној, овалној сали која ће у великој мери бити испуњена децом. Приказиваће се филм о дечаку који одраста у циркусу, а реакције све те деце биће непроцењиве. Моћ филмске слике ће се јако добро видети кроз то. Вероватно су готово сви први пут на Берлиналу, и вероватно не знају шта је то уопште, али оно што гледају на заиста великом платну изазиваће нескривене реакције.
Заправо, структура гледалаца на филмовима је пресек Берлина у малом. Можете се освртати око себе, посматрати сва та лица и питати се да ли су из Берлина или су дошли само због Берлинала, да ли уопште прате филмове или их гледају само кад се одржава Фестивал, да ли су дотрчали са неке прошле пројекције, или су након обиласка града одлучили да дођу на филм. Оно што је сигурно јесте да су сви они Берлинци, макар док су у Берлину. Ова чињеница га чини великим јер ће истовремено све који дођу у њега прихватити као своје, али са свим појединачним карактеристикама које сви ти људи у себи носе, и у њега доносе. И то се примећује на сваком кораку, на сваком берлинском плочнику.
Један лични доживљај најбоље говори томе у прилог. Ходате Берлином, сасвим необавезно, без икаквог циља и смисла, и у једном тренутку вам се обраћа човек, на енглеском. Жели да сазна како најлакше да дође до Техничког универзитета јер је у току штрајк великог дела јавног транспорта, па није сигуран које активне линије саобраћају тамо. Када му кажете да ни ви нисте сигурни и да бисте то морали додатно да проучите, он ће бити немало изненађен. “Зар ви нисте из Берлина?”, рећи ће. А ви ћете се само слатко насмејати и захвалити на комплименту. А у себи ћете помислити, без имало устручавања:
Ich bin ein Berliner.
Извор: Време
