Пише: Балша Вукчевић
Кад је Милош угасио Бојковића, људи су се обрадовали као да су добили принову. Видјели су оно што су прижељкивали, да малограђанска, надувана свијест која презире слој друштва коме и сама припада, отјеловљена у лијепом али тупоумном момку из Каравукова, вољном да показује средњак локалној публици зато што она лагано прозире кроз лажно му самопоуздање, нема чему великом да се нада ни у октагону, кад већ није обдарена тако силним вјештинама борбе. Само неко ко се смијешно окрилатио лупањем канти са тиктока могао је да изјави глупост какву је он извалио: „кад у УФЦ-у будем давао интервјуе на енглеском, видећете да нисте заслужили да вам толико будем доступан“. Милош је изашао на лош глас због објављивања снимка њиховог спаринга, што се никад не ради, неписано је правило — али је тај изузетак оправдао двама разлозима. Бојковићев тим је избјегавао борбу, чекајући погоднији тренутак који се намјестио кад је Милош покидао лигаменте. Још важније, у тим спаринзима се показало да Бојковић кукавички попушта кад осјети тврдо, чиме је самог себе искључио из било какве озбиљније перспективе у ММА свијету.
Милош, као и већина наших најбољих бораца, не води мање-више беспорочан живот момака из Дагестана уземљених исламом, код којих је мање помпи и ексцеса. У том погледу, он и наши борци више личе на своје источноевропске, латиноамеричке и афроамеричке колеге, од којих су квалитетом ипак далеко. То су људи из већинских, скрајнутих друштвених група депривилегованих над којима се врши стална, разнолика опресија, усљед чега развијају навику да, како пише камерунски филозоф Ашил Мбембе, као они други „сваки пут морају да доказују да су људска бића“, или, како Табашевић прецизира — „да друге уверавају у исправност својих мотива. Будући да нису ‘они’, без родитељских динара, без знања и стечених навика о скијањима, бордовима, путовањима, џет-леговима, кајтима, и другим ‘знацима’ кулнеса којима обилује привилегована младеж, често се од њих тражи да докажу и покажу који су то“. Сумња се у њихове намјере и рачуна на агресију којој су склони у гадним животним условима. Та се агресија изазива и тада лакше пролази подметачина да су баш они криви што смо као друштво ту гдје јесмо, због њих, примитивних пропалитета. Такви какви су, углавном одбијају да буду увиђавни у немилосрдној грабежи свакоднеља, а нарочито према супарнику који није заслужио поштовање. Бојковић својим понашањем показује да је потпуно индоктриниран у ово вјерују актуелног идеолошког апарата, иако је и сам провинцијалац. Зато је тај свијет ишчекивао да Бојковића стигне казна. Милош је урадио у длаку оно што је рекао: у једном од најимпресивнијих регионалних наступа у стојци, погодио је 190 од 233 упућена ударца. Ишколовао га је и као борца и као човјека, што му може чинити само добро. Лијевим крошеом, па излажењем на леђа, додао је гас, разгалио многе који су борбу пратили уз колу зеро по квартовима, и добио позив да се придружи кампу Илије Топурије у Мадриду. Слађа Делибашић је опет у трендингу.
