Oвих дана гледамо трагикомичне шетње цетињским улицама групе људи који су (пре)познати као екстремисти Вељовићеве леворверашке групе са Крушевог жријела крај Цетиња. Људи који су у септембру прошле године позивали на крв и наоружани пријетили својим суграђанима и рођацима да „неће проћи“ или да „не смију ући“ у Цетиње на канонско устоличење митрополита, сада изигравају хипике и моле за мир у далекој Украјини.
Црна Гора је мала па свак свакога зна, а резолуција на фогографијама велика па свак свакога препознаје. Разлике између ових цетињских „миротвораца“ и самог Владимира Путина, када је у питању спремност на рат – нема. Када је у питању борбена спрема и готовост – разлике на сву срећу има. Путин има тенкове и ракете, а неколико десетина цетињских протестаната имала је гуме. Но, и њих су спалили. Мало су пушкарали док је трајало благословено устоличење, па не знамо имају ли још метака… али поента овог текста гласи:
Нека чоче, знамо се.
( п.с. Да није било пара рускога цара – дефинитивно не би било Цетиња каквим га знамо од времена Нилоле Петровица до данас, па се ширење русофобије цетињским улицима збиља не може гледати, иако то јесте случај за посматрање. )
Милија Тодоровић
