Nakon pada Berlinskog zida i sloma komunizma, pojam “meke moći” bio je, uz Fukujamin “kraj istorije”, jedan od najčešće rabljenih izraza za teorijsko objašnjavanje i praktično potvrđivanje američke hegemonije u novom, unipolarnom svetskom poretku koji je izrastao na ruševinama hladnoratovske epohe
Piše: MARKO TANASKOVIĆ
Autor sintagme „Meka moć“ bio je Džozef Naj, harvardski politikolog i bivši pomoćnik američkog ministra odbrane, koji je pojam prvi put upotrebio 1990. u delu „Osuđeni na vođstvo“.
Kasnije je razradio taj svoj koncept u knjizi „Meka moć – putevi uspeha u svetskoj politici“ (2004) u kojoj je insistirao na tome da je za održavanje američke dominacije na globalnoj pozornici, pored vojne sile i ekonomske snage, presudno značajna i tzv. meka moć, koja se sastoji od sposobnosti privlačenja i ubeđivanja drugih aktera u ispravnost američke pozicije.
Ako moć definišemo kao „sposobnost da se utiče na ponašanje drugih kako bi se ostvarili sopstveni ciljevi“, onda je, po Naju, dugoročno daleko poželjnija i efikasnija moć zavođenja i obezbeđivanja dobrovoljnog pristanka nego moć prisile koja se postiže tvrdim sredstvima kao što su upotreba oružja ili ekonomskih sankcija.
Kao glavne izvore i instrumente američke meke moći Naj je isticao američku masovnu kulturu i vrednosti koje ona oličava, odnosno državne institucije i spoljnu politiku koja ima moralni legitimitet.
Teško je oteti se utisku da je, posle višegodišnje pandemije korone i godinu dana vojnog sukoba u Ukrajini, ta toliko mistifikovana dimenzija projektovanja američke moći, onako kako je prvobitno definisao Džozef Naj, na možda i najnižem nivou u novijoj istoriji.
Već sada se može konstatovati, što potvrđuje i indijski politikolog i bivši savetnik premijera Indije Šivšankar Menon u autorskom tekstu za časopis „Forin afers“, da Amerika nije uspela da politički i ekonomski izoluje Rusiju, kao i da zemlje Globalnog juga nisu prihvatile nametnuti američki narativ o ruskoj agresiji protiv koje se čitav svet mora boriti po svaku cenu.
Prosečni stanovnik Meksika, Egipta ili Indonezije, bez obzira na sve holivudske filmove i propagandu, daleko je pre sklon da percipira Ameriku kao potencijalnu pretnju i neprijatelja nego Rusiju.
Pored toga, držanje za vreme migrantske krize i akcije poput terorističke sabotaže Severnog toka, istanjile su ionako vrlo klimav kredibilitet koji su Amerikanci imali među sopstvenim saveznicima, pa tako, prema jednoj nedavnoj anketi u francuskoj štampi, osam od deset Nemaca i Francuza veruje da su američki interesi najčešće direktno suprotstavljeni interesima Evrope.
Očigledno je da je toliko potencirano “evropsko jedinstvo” u antiruskom stavu zapravo posledica ogoljene prinude, a ne slobodnog izbora i zajedničkih interesa.
Propast medija
Drastično je opala i sposobnost zapadnih korporativnih medija, pod američkom kontrolom, da ubede ostatak sveta u ispravnost njihovog tumačenja najvažnijih događaja na svetskoj pozornici. Danas izveštavanju Si-En-Ena i Bi-Bi-Sija više niko ne veruje, ne samo u zemljama Trećeg sveta već i u samoj Americi i Zapadnoj Evropi, dok su pre samo par decenija suvereno vladali kao isključivi medijski arbitri istine i etike u međunarodnim odnosima.
Koliko Amerikanci više nisu u stanju nikoga da iskreno ubede u bilo šta i privuku na svoju stranu, svedoči i naš primer, jer, posle više od dve decenije upornog ispiranja mozgova i bezmalo milijardi dolara uloženih u različite medijske i društvene NVO projekte promene svesti srpskog naroda, sve ankete javnog mnjenja pokazuju da je preko osamdeset odsto građana kategorički protiv uvođenja sankcija Rusiji i protiv bilo kakvog, formalno ili neformalnog, priznanja Kosova i Metohije kao nezavisne države.
Pokušaji da se isposluje srpski pristanak na tzv. francusko-nemački plan za normalizaciju odnosa između Beograda i Prištine služe se isključivo najtvrđim mogućim sredstvima pritiska, odnosno implicitnim pretnjama novim vojnim akcijama i ekonomskom izolacijom i sankcijama, a ne nekim mekanim instrumentima privlačenja i potencijalne nagrade. Drugim rečima, šargarepe više gotovo da i nema u ponudi, ostala je samo ogoljena, krvava batina.
Toliko o Najovoj „benevolentnoj hegemoniji“ Ujka Sema koja je dugo uspevala da sopstvenu imperijalističku agresiju, spoljnopolitičko licemerje i dvostruke standarde upakuje u atraktivni glamur Holivuda, rokenrol muzike i tehnoloških inovacija iz Silicijumske doline.
U tom smislu, daleko je bilo lakše ubediti ostatak sveta da treba da teži američkom snu dok je taj san bio oličen u toplom glasu Frenka Sinatre ili Elvisa Prislija, pravdoljubivim naučnofantastičnim filmovima iz serijala „Ratova zvezda“ i akrobatskim zakucavanjima Majkla Džordana nego danas, kada ono što se izvozi iz „fabrike snova“ uglavnom spada u domen kvir ideologije i protivprirodnih transhumanističkih eksperimenata koji su strani i odbojni svakom religioznom i tradicionalistički ustrojenom društvu.
Američka verzija demokratije
Što se tiče političkih vrednosti i društvenog uređenja, tu je stanje još problematičnije. Teško je iskreno verovati u američku verziju demokratije, slobodnih izbora i vladavine prava kada vodeći američki mediji pokrivaju i opravdavaju očiglednu krađu predsedničkih izbora u samoj Americi, a društvene mreže bahato i samovoljno cenzurišu i isključuju tada još aktuelnog predsednika i onemogućavaju mu da se javno oglašava i komunicira sa građanima.
Još je teže prihvatiti američke moralističke lekcije o globalizovanim ljudskim pravima, multikulturalizmu, inkluziji i ravnopravnosti kada u samoj Americi građane policija diskriminiše i ubija kao pse po ulicama samo zbog toga što su pogrešne boje kože.
Nije više lako ni gajiti iluzije, na čisto sebičnom, materijalističkom nivou, u pozitivnu selekciju, ekonomski liberalizam i famozni preduzetnički duh, koji čine esenciju „američkog sna“, kada svakodnevno preko bare stižu primeri raspomamljene kulture poništavanja koja, zbog najčešće verbalno ispoljene političke nekorektnosti i ideološke nepodobnosti, dovodi često vrlo istaknute pojedince do otkaza i gubitka mogućnosti privređivanja.
Ne treba, naravno, ni potcenjivati Ameriku, ona još poseduje ogromnu vojnu i ekonomsku moć koje je dokazano spremna da koristi bez ikakvih skrupula. Kako se sve više oseća ugroženom od strane Rusije i naročito Kine, ona je utoliko opasnija jer ne bira sredstva da odbrani i učvrsti svoj mesijanski proklamovani položaj „izabrane nacije“ i jedine svetske supersile.
U velikoj geopolitičkoj igri, ono što je nekada postizala upotrebnom meke moći danas se obezbeđuje primenom najbrutalnije moguće sile. Opasno je naći joj se na putu, ali nije baš sigurno ni biti joj saveznik ili sluga.
Izvor: rt.rs
