Italija se nalazila na rubu provalije u poslednjoj nedelji januara. Riskirala je da Mario Dragi izađe iz premijerske palate Kiđi a da ne uđe u kvirinalsku, predsedničku. U EU, pogotovo u Parizu i Berlinu, odahnuli su kada je u Rimu pala odluka da se ne menja ništa kako bi se pokušalo promeniti sve.
Nikada u republikanskoj istoriji Italije sudbine predsednika i premijera nisu bile tako isprepletane i povezana. Predsedničko-premijerski tandem Matarela-Dragi je postao arhitrav italijanske politike pokazujući da je partijski politički sistem ušao u završnu fazu krize, nesposoban da proizvede nijednu novu vrednost, rešenje ili izbor.
Matarela i Dragi su za evroatlantske partnere garancija i štit za stabilnost Italije. U tom kontekstu nije iznenađenje da su postali primer našeg vremena za latinsku poslovicu „simul stabunt vel simul cadent“ (zajedno ćemo stajati ili ćemo zajedno pasti)
Bekovski par stabilne Italije
Politički otac Matarele je bio Aldo Moro, rodonačelnik leve struje u Hrišćanskoj demokratiji (DC), koju su protivnici pejorativno nazivali kato-komunisti a u suštini su bili katolici demokrate. Novi-stari predsednik je u suštini demohrišćanin i mali je kuriozitet da se on predstavlja kao spasilac Druge republike i pored toga što je pripadao stranci koja je nestala u cunamiju istrage „Čiste ruke“ koja je označila kraj Prve republike i hrišćanskih demokrata.
Matarela je živi spomenik figuri klasičnog italijanskog demohrišćanina, od govora tela, do blagog i tihog glasa, tek malo jačeg od šapata, nikada bez sakoa, bele košulje i kravate u javnosti.
Sudeći po reakcijama Dragija na epilog kvirinalske utkmice, bivši predsednik Evropske centralne banke nema nameru da ostane ni dana duže u palati Kiđi posle parlamentarnih izbora u 2023. godini.
Sa Matarelom iza leđa i odlučnim odbijanjem da uđe u partijsku politiku i bude neka vrsta „ujedinitelja“ političkog centra u proleće sledeće godine na sledećem izjašnjavanju građana – Dragiju ne pada na pamet da napravi grešku Marija Montija od pre devet godina – „Super Mario“ se našao u gotovo idealnoj poziciji da diktira agendu strankama koje čine parlamentarnu većinu.
Izbor Matarele je imao i niz drugih kolateralnih efekata po vladajuću većinu. Liga i Pokret pet zvezda su izašle kao poražani i razjedinjeni iz strastvene sedmice izbora predsednika Druge republike. U ulozi velikih gubitnika su se našli lideri dve partije Mateo Salvini i Đuzepe Konte. Njih dvojica ne samo da nisu uspeli da nametnu rešenje za predsedničku fotelju nego su neuspeh platili ozbiljnim razilaženjima i podelama u Ligi i Pokretu pet zvezda.
Ligaši i petozvezdaši
Konteova liderska uloga u pokretu koji je osnovao Bepe Grilo je dovedena u pitanje, tim pre što je iz čitave kvirinalske kombinatorike, kao jedan od pobednika izašao šef diplomatije i bivši lider Pokreta pet zvezda Luiđi Di Majo.
Salvinijeva liderska uloga u Ligi nije u pitanju kao Konteova među petozvezdašima, ali je prilično redimenzionirana. Između ostalog i sve evidentnijim usponom ministra ekonomskog razvoja Đankarla Đorđetija.
Indikativno je da su se u Pokretu pet zvezda i Ligi podelili na liniju Vašington-Moskva. Poraženi Konte i Salvini su mnogo bliži Kremlju dok su Di Majo i Đorđeti viđeni kao deo tvrde evroatlantske struje južno od Alpa.
Bivši premijer Konte je potonuo i šanse da ostane u ozbiljnim igrama su na nivou teorije imajući u vidu da je Di Majov dugogodišnji rad na stvaranju partijske infrastrukture i političkih veza počeo da daje rezultate. Još uvek mladi šef diplomatije se poprilično politički regenerisao na aktuelnoj funkciji i spreman je da se vrati na čelo pokreta.
Salvini, za razliku od Kontea, ima još uvek šansu da se održi na površini. Da li će se to dogoditi zavisi od smera u kome želi da povede Ligu.
Ako bude krenuo stazom bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU) i članstva u Evropskoj narodnoj partiji (EPP) pred njim će biti nekoliko puteva i njegovo poglavlje neće biti nužno zatvoreno. U suprotnom scenariju, nastavljajući suverenističko-populističkim putem, sa ambicijom da sa Melonijevom gradi savez sa Poljskom Kačinjskog i Orbanovom Mađarskom, za njega neće biti srećnog kraja: stranka će se podeliti a ono što ostane sa Salvinijem će biti „pojedeno“ od sve ambicioznije Đorđe Meloni.
Preživeli brodolomnici i uspešni gubitnici
Enrika Letu, lidera Demokratske partije, i Silvija Berluskonija iz Forca Italije, mogli bi da opišemo kao „preživele“ brodolomnike koji su u poslednjem momentu pronašli splav koji ih je spasao davljenja. Međutim, ni demokrate ni „forcisti“ ne pokazuju znake neophodne vitalnosti.
Na drugoj strani Đorđa Meloni, liderka Braće Italije, predstavlja neku vrstu uspešnog gubitnika. Pomenuti oksimoron opisuje činjenicu da Melonijeva nije uspela da isposluje pad Vlade i prevremene izbore, ali joj ide naruku što je Salvini sam sebi pucao u kolena i omogućio joj da pretenduje na mesto prvakinje desnog centra, pod uslovom da koalicija preživi do izbora.
Naime, nije isključeno da bi Forca Italija mogla da uđe u koaliciju koja se rađa na italijanskom političkom centru, ostavljajući aktuelnu koaliciju sa prilogom „desni“ a bez imenice „centar“.
Novinu na italijanskoj političkoj sceni bi trebalo da predstavlja stvaranje novog centra koje bi se rastezalo od bivšeg „delfina“ Silvija Berluskonija, Đovanija Totija na desnici, do bivših lidera i ministara iz Demokratske partije Matea Rencija i Karla Kalende.
Nesigurna vremena
Ostanak Matarele u fotelji predsednika Druge republike i Dragija na čelu Vlade, imajući u vidu situaciju i Italiji, Evropi i svetu, višestruki je dobitak za građane Italije: još nismo stigli do kraja pandemije, na početku smo povlačenja novca iz evropskih fondova za oporavak, presudnih za oživljavanje italijanske privrede, nalazimo se pred prvim ozbiljnim pokušajem reforme Pakta stabilnosti u EU.
Mađarska i Poljska su sve dalje od stubova na kojima počiva EU, Rusija se oseća ugroženom i ranjivom što je čini opasnijom i nepredvidivijom, Kina je sva agresivnija i ambicioznija u svojim hegemonskih težnjama, Turska deluje sve više kao predator u Mediteranskom moru od Sirije do Libije, broj ratova ili tzv. proksi ratova u Africi je u stalnom porastu što za posledicu ima nove talase migranata.
Na sve to treba dodati i konfuziju u Sjedinjenim Američkim Državama. Promena vlasti u Beloj kući nije smirila a kamoli pomirila SAD. Američko društvo se raspololutilo. Imperijalni zamor koji je Donald Tramp prvi detektovao u američkom biračkom telu, i na njemu stigao do vlasti, sve je evidentniji. Amerika nije više spremna da vodi ratove preko okeana a želja da uzme „odmor od istorije“ i hegemonske uloge u svetu sve je prisutniji i privlačniji kao izborno oružje za osvajanje vlasti.
Takođe, dodatnu konfuziju unosi različit strateški pogled na današnji svet između Pentagona i Bele kuće. Prvi vide u Evropi i dalje ključni teatar za američku ulogu u svetu a drugi u Kini vide ključnog takmaca. U pravu su i jedni i drugi, ali ne mogu da se dogovore oko strategije.
Donald Tramp nije samo politički živ sa druge strane Atlantskog okeana. Na njega računaju svi suverenisti i populisti u zapadnoevropskim članicama EU, od Matea Salvinija – koji ga uzima kao primer na kome treba konstruisati novu koaliciju desnog centra u Italiji – do Erika Zemura i Marin Le Pen koji se takmiče u Petoj republici ko će u izbornoj trci za Jelisejska polja dobiti jaču podršku od The Donalda.
Sledeća generacija
Mario Dragi ima jedan veliki kvalitet koji je sve ređe pronaći i među običnim ljudima a kamoli političarima i intelekutalcima: ne priča o stvarima u koje nije upućen ili nije ekspert u materiji.
Italija je zahvaljujući Dragijevoj vladi napravila seriju neočekivanih rezultata, počev od ispunjavanja svih 50 uslova i ciljeva za dobijanje prvog parčeta od kreditnog kolača iz programa „Next Generation“. Reč je o sumi od 24 milijarde evra.
Ekonomski rast u prošloj godini je bio 6,5 odsto, i praktično je nadoknađeno sve što je izgubljeno tokom 2020. godine zbog pandemije Kovida-19.
Uprkos uvreženom mišljenju unutar EU i kuloarima briselskih institucija, o Italijanima sklonim prevarama, podmetanjima i odugovlačenjima, Rim je ogranizovao i sproveo kampanju vakcinacije bolje nego bilo koja druga velika članica EU. Čak je i Berlin kopirao Dragijev potez imenovanje generala Frančeska Filjuola za specijalnog komesara za vakcinaciju – postavljajući generala Karstena Brojera da vodi akciju vakcinacije u Nemačkoj. Interesantno je da su Brojer i Filjuolo bili komandanti KFOR-a, a bili su i u Afganistanu.
Osovina Pariz-Rim
Ne evropskom horizontu se ukazala prva velika i ozbiljna prilika da se Pakt stabilnosti EU reformiše i prilagodi potrebama što većeg broja zemalja. Raspored zvezda nije bio tako povoljan u poslednjih 25 godina.
Francuska predsedava EU, predsednik Emanuel Makron se nalazi u izbornoj kampanji i potreban mu je konkretan rezultat za reizbor. U Nemačkoj imamo Olafa Šolca, socijaldemokratskog premijera na čelu trojne koalicije, nedovoljno kohezivne da bi nametnula rigidne ekonomske mere u EU a dovoljno slabe da ne može da ih spreči. Od velike pomoći je i sastav treće vlade Marka Ruta, mnogo manje rigidne i mnogo više otvorene za dijalog sa mediteranskim blokom članica EU.
Makron i Dragi su već kanalisali pripreme za martovski samit EU na kome će primarni cilj francusko-italijanskog dvojca biti stvaranje agencije EU koja bi preuzela brigu o dugu koji je napravljen tokom pandemije Kovida-19 i koja bi u drugom momentu obuhvatila i napravljeni dug tokom finansijke krize u 2008. i 2009. godini.
Drugi cilj tandema Pariz-Rim, podržan od Madrida, Lisabona i Atine, je uvođenje elastičnog pravila oko dozvoljenog deficita i njegovog probijanja. Predlog je da se različito, odnosno tolerantnije odnosi prema zaduživanju vezanom za investicije i infrastrukturne radove.
I poslednje, ali ne manje važno. Serđo Matarela je prelomio da prihvati drugi mandat na Kvirinalu tek posle konsultacija sa Dragijem. Ključni uslov Matarele je bio ostanak aktuelne vlade na trgu Kolona u senci stuba Marka Aurelija, najmudrijeg vladara i imperatora kojeg je svet upoznao.
Đorđo Napolitano je ostao samo dve godine na predsedničkoj funkciji u drugom mandatu. Nije isključeno da Matarela ostane i kraće od Napolitana, ako u parlamentu, posle izbora sledeće godine, dobijemo većinu koja bi izabrala Marija Dragija za novog predsednika. To bi bila hladna i slatka osveta dvojca Matarela-Dragi, Sicilijanca starog kova i Rimljanina novog doba.
