Оно што је за Џојса био Даблин или за Балзака Париз, за Борхеса је био његов Буенос Ајрес; у духу задимљених салона, фармера, гаучоса, непознатих улица, пиштоља и пистолероса, кратких пића и топлих ноћи је и његова прва збирка поезије „Одушевљење Буенос Ајресом” (1923) – локални колорит који се касније развијао и рачвао ка хотелским собама, прашњавој периферији, космичким библиотекама, и ономе што је Франц Ро одредио као „магијски реализам” и пустио даље у ширу употребу.
У Борхесовој поетици главни град Аргентине поприма митске основе, кафански кавгаџија компадрито се трансформише у средњовјековног витеза, дјечак одрастао на „Хиљаду и једној ноћи” и витешким романима разумије како „литература почиње и завршава се митом” и то својим кратким прозама демонстрира боље од свих аутора ХХ стољећа. А пошто је изгубио вид (Бог му је дао бесконачно много књига и мрак) Борхес је свој недостатак премоделовао у љепоту и, ријечима Монтескјеа – умио је да ослијепи. Писац који у мраку прогресивно осјећа вријеме пише о овој базичној категорији постојања.
О три речене димензије – mythos, hronos, topos – у Борхесовој литератури говоре Маја Симовић и Стефан Синановић. Ако је постојао достојни читалац Борхесове прозе то је био Алберто Мангел, а уколико код нас има достојних читалаца Мангела међу првима је сигурно Милорад Дурутовић. Он ће говорити о овом великом тумачу људског духа и познаваоцу књижевности.
Уторак, 27. фебруар, 19 часова Подгоричка књижара 1, Улица слободе 13. Добро дошли
