У данима за нама навршило се 77 година од монструозног уништавања Хирошиме и Нагасакија и прве две, и за сада једине, употребе нуклеарног оружја против цивилног становништва у току ратних сукоба. 6. и 9. августа 1945. године Сједињене Америчке Државе су без икаквог војничког оправдања уништиле ова два јапанска града, а од директних последица нуклеарног удара и болести изазваних радијацијом само у Хирошими је страдало око 250.000 људи. Практично цео град, готово сви мушкарци, жене и деца.
Нарадбу за употребу нуклеарних бомби издао је председник САД Хари Труман. Нуклеарни удар на Хирошиму извршио је амерички бомбардер „Енола Геј“. Авионом је управљао пуковник Пол Тибетс из 393. бомбардерског ескадрона Ратног ваздухопловства Сједињених Америчких Држава. На Хирошиму је бачена уранијумска бомба тешка 4 тоне и дуга 3 метра, од милоште названа „Мали дечак“ или „Малиша“.
Три дана касније, 9. августа 1945, из бомбардера Ратног ваздухопловства САД Б-29 супертврђава „Бокскар“, на Нагасаки је бачена нуклеарна бомба симпатичног назива „Дебељко“. Пилотирао је мајор Чарлс Свини из 393. бомбардерског ескадрона. Процењено је да је у бомбардовању Нагасакија одмах страдало 39.000 људи, а да је 75.000 мушкараца, жена и деце умрло у наредним годинама од последица радијације.
Иза америчких атомских бомби остали су само пепео, радијација, патња и смрт. Смрт која није поштедела никога, без обзира на пол, веру и узраст. Потпуно истребљење људи из ова два града које је за страдање препоручило једино то што су припадали јапанском народу.
Ако се ишта, ван сваке сумње, може подвести под појам геноцид, у чијем је корену реч genus (род, врста), а који је пред крај Другог светског рата сковао Рафаел Лемкин, Јеврејин рођен у Русији и „инспирисан“, занимљиво је, не Холокаустом, већ масовним покољем Асираца у Сумаилу у Ираку 1933. године и масовном ликвидацијом Јермена у Турској од 1915 – 1917. године, онда је то свакако овај злочин америчке државе над јапанским народом.
Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида усвојена од Генерална скупштина УН 9. децембра 1948, која је ступила на снагу 1951. године, прописује да је за постојање геноцида битно је да је дело извршено „у намери потпуног или делимичног уништења једне националне, етничке, расне или верске групе као такве“, а дело може бити „убиство чланова групе, тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе, намерно подвргавање групе животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног уништења, мере уперене на спречавање рађања у оквиру групе, принудно премештање деце из једне групе у другу.“
Дакле, ако се бацање атомских бомби чија су својства у тренутку њихове употребе несумњиво била позната председнику Труману у америчком војном врху, а што је за последицу имало смрт најмање 350.000 јапанских цивила, који су убијени само зато што су припадали јапанском народу, у савременом свету, а превасходно у мејнстрим историјској и правној науци, не перципира као геноцид, због и у име чега би Срби, здраво за готово, требали да прихвате мит о сребреничком „геноциду“?
Ако геноцид није убиство готово свих становника једног, односно два града, због чега би геноцид био убиство дела становника једног градића? Ако убиство свих, мушкараца, жена и деце који припадају једној националној групи није геноцид, зашто би убиство само мушкараца који припадају једној етничкој групи био геноцид? Ако тотално уништење, које представља физичко истребљење комплетног становништва са једне територије за сва времена није геноцид, зашто би делимично уништење, које оставља могућност репродукције преосталом становништву, био геноцид? На крају, ако тотално истребљење дела једне националне групе неоспорно наређено од председника стране државе није геноцид, зашто би делимична ликвидација становништва чији стварни наредбодавци никада нису кроз непристрасну правну процедуру идентификовани био геноцид?
Одговоре, наравно, знамо. Они су они, а ми смо ми. Они су силни, а ми слабашни. Они су господари света, а ми полигон за демонстрацију њихове моћи. Они су ти који одређују правила која за њих не важе, а ми они за које важе и она која ни за кога на свету не важе.
Све у реду. Али, неће тако бити довека. А ако већ у овом тренутку, у доброј мери и захваљујући себи, немамо готово ништа од онога што нам је неопходно да се супротставимо и одбранимо, једно нам је увек на располагању. То је здрав разум – последње уточиште слободних и слободољубивих људи, та оаза смисла у пустињи бесмисла. А он нам каже да и у свету тешких злочина и свеприсутног зла, које ни нас не штеди, ипак постоје хијерархија и поредак, и да не може мање бити веће од већег, а посебно не од највећег.
И да је стварних 3.714 страдалих мање од измишљених 8.000, а и једно и друго неупоредиво са у само два дана уништених 350.000 живота. А где је тек остало од истих наручилаца и извођача, да то сад и не помињемо. Али ако не помињемо, не значи да не знамо. Као што знамо да се у Сребреници догодио тежак ратни злочин, који ниједан квазисудски механизам нити бесомучна хушкачка пропаганда, одавде или отуда, никада неће моћи да претвори у геноцид. Јер он то није, а ми то знамо.
Извор: Искра
