Пише: Ранко Рајковић
Послије распада Југославије Црна Гора није успоставила државнички дух. С једне стране као најмања федерална јединица располагала је најмањим капацитетима за пуну државност. С друге стране Партија која је до скора неприкосновено владала Црном Гором својски се потрудила да својим негативним селекцијама, кадровским манипулацијама, партијским подобностима и неподобностима, сијањем уцјена и страха, те ионако слабе капацитете што више умањи.
Просто речено Црна Гора није развијала државнички дух јер је још док је била федерална јединица у оквиру заједничке државе служила интересима појединцима из државно-партијске елите који су се бавили шверцом цигарета, наркотика и суровим елиминацијама својих конкурената на том терену.
Високим представницима Црне Горе није било од интереса да се нађу на мјестима гдје би се залагали за развој интелектуалних, културно-образовних, креативно-стваралачких, едукативних потенцијала државе која тек што је проходала. Интересовао их је новац, новац и само новац. Све остало било је узгредно. Европским политичарима је било јасно какви људи руководе независном Црном Гором и који им је примарни циљ. Прећутно је пао договор.
Ранко Рајковић: Преписка, претплата, поп-култура и национализам
Спонзори су им рекли дозволићемо вам да радите то што радите. Толерисаћемо вас. Нама ћете препустити вођење спољње политике, регулисање односа са сусједима и све крупније одлуке о економским и безбједносним стратегијама ваше државе. Црногорски политички врх је био никад срећнији. Ослобођен од одговорности за праву слику државе наставио је да шверцује и упражњава криминалне радње којима се бавио током приватизација и под богомданим санкцијама.
Исконског патриоту, самом себи, дефинишем као човјека који се бори за државнички дух земље у којој живи. Један сам о тих. Због тога и знам да је најмање таквих имала управо партија у којој се највише причало о патриотизму и која себе назива државотворном. Патриотизам је био само покриће за прљавштине и неподопштине којима је класа младих, лијепих и паметних на рачун државе стицала огромна лична богатства и привилегије.
Људе који су се енормно обогатили, све заклањајући се именом и кунући се у Црну Гору не можемо назвати родољубима нити њиховог предводника државником.
На који начин онда описати биће Црне Горе? Можда као малу Балканску земљу с турбулентном историјом илити са земљом у транзицији? Против сам тога сам и да је изједначимо с буром у чаши води. Тачно је да чаша постоји. Вода у њој је евидентна. Међутим бура никада није наговијештена ни издалека. Црна Гора је одавно постала мртва вода зато што се чаша налазила у чврстој руци господара. Господар је из чаше мирно експлоатисао све врсте вода док су око њега скапавали од жеђи и људи и природа.
Историјски гледано Црну Гору су за ових вијек и по у шаци држала три господара- Краљ Никола, Јосип Броз Тито и Мило Ђукановић. Други по реду господар могао је утолити жеђ на много привлачнијим и културнијим мјестима. Црна Гора му по том основу није била битна.
О Црној Гори као држави институција, потребама за законом, правдом, јавним мњењем и вишепартијским сувишно је трошити ријечи. Исто важи и за народе који су живјели и још увијек живе у Црној Гори. Нијесу испољавали нарочиту жеђ ни за законом, ни за правдом. Улагивање Господару остала је њихова основна карактеристика.
Црногорска власт је оно мало државничког духа заосталог из претходне државе почела урушавати срозавањем стандарда. Кренуло се од азбуке. Додала јој је два слова. Преко та два нова слова црногорски властодршци су почели исписивати неки нови идентитет подобан њиховој партијској идеологији. Вријеме је показало да та два слова, новог језика у новој држави, нијесу кумовала стварању новог човјека али су зато енормна богаћења властодржаца показала завидне резултате.
На друштвеном плану властодршци нијесу укапирали да је народ нестишљива маса коју није могуће лако преобликовати и подредити партијским замислима и пријеким судовима. Нијесу схватили да се нова култура, нови дух, нова вјера у новој држави не стварају по партијском диктату. Поготово нијесу схватили да се грубом партијском силом у народ не могу утјерати негације већ постојеће културе.
Осиона власт је прибјегла новом методу. Кренула је са отимањем, скрнављењем и протјеривањем културног наслеђа, вјере и бића људи који су генерацијама и генерацијама стасавали на једном културном обрасцу.
О нужности развијања државничког духа под којим би се објединиле и оснажиле специфичности Црне Горе нико није ни размишљао. Тиме се највише наудило двјема највећим националним заједницама. Ни етничким групама које су се третирале као тас на ваги између српства и црногорства није направљена услуга.
Утјеривање идеологије у народ каквим год насилним и настраним механизмима да је покушано није уродило плодом ни у неупоредиво већим државама него што је то мала Црна Гора. Идеја да се створи све ново у новој постреферендумској Црној Гори је пропала. Наслијеђене културе су преживјеле и ојачале.
Било је за очекивати да ће послије стицања независности 21. маја 2006. године у Црној Гори бити мање политичких искључивости и да ће Господарева жеђ за апсолутном влашћу и контролом мало попустити. Но то се није догодило. Историју смо почели билдовати и билбордовати. Жеђ за преправком старе историје и писанијама нове, продубљеније и кудикамо далекосежније историје постала је не само неутажива већ и трагикомична.
Наставиће се…
