Ако Kинези кажу „Нека цвета хиљаду цветова“ зашто и ми Цетињани не бисмо могли рећи „Нека у Цетињу цвета неколико цветова“ и додати – Да свако пази и његује свој цвијет и да притом не трга и не гази по туђим цвјетовима. Kада нам се то деси личићемо на лијепи букет. Бићемо и приличнији национално расцветаној Црној Гори.
Апсолутно је непотребно да се ЦЕТИЊЕ СЈУТРА са толико страсти, такорећи на судбински начин бави и нервира око црногорских избора парламентарних и предсједничких. Чему стрепња над политичком будућношћу Црне Горе када знамо да гласачки потенцијал Цетиња на нивоу државе износи свега 2,5 %. Било која рука, колико год историјску и идентитетску снагу да има, да заокружи све цетињске гласачке листиће и све заједно их припише било којој партији и било ком политичару ништа значајно у политици Црне Гори промијенити се не може. Kојој год изборној листи да припадне тих 2,5 % цетињских гласова политичко стање у Црној Гори се преокренути неће. Цетиње треба да буде свјесно тога и да се свим својим снагама окрене себи и својој сјутрашњости.
За ЦЕТИЊЕ СЈУТРА добро би било да на одређни рок напарави отклон од историје повезане са ратовима и са непријатељима који су препознати као последице ратних похара и поратних невоља. Цетињу је пријеко потребно да се врати у садашњост и размишља о миру. За Цетиње је љековито да се отуђи од политике и историје у корист свакодневних збивања.
Kада се Цетињу свакодневница нађе у зениту, сјенке ће бити, као што се то дешава сваком мјесту у подне, толико мале да се у њима ништа неће моћи сакрити. Видјеће се ко је ко и ко што ради. Под утицајем свјетлости свакодневнице брзо ће изблиједјети историјске драме и представе које су непотребно оптерећивале Цетињане и реметиле здраве односе града са окружењем. Kада се Цетиње препусти свакодневници и прида важност ономе што му се дешава у реалном времену многи ће га препознати као град из својих лијепих, идиличних успомена. Пожелимо Цетињу да му се историја и даље чува у музејима и споменицима а да му дневна дешавања буду непрестано на уму. Пружимо Цетињу одмор од историје и политике. Помогнимо му да пронађе времена и посвети се решавању градских проблема. Подржимо га у настојању да што адекватније одговори на потребе грађана.
ЦЕТИЊЕ СЈУТРА треба да се ослободи оних стања самодовољности која су га довела у изолацију и произвела лоше односе са другим кадикад и ривалским срединама. Битно је да се Цетиње просвијетлити радом, културом понашања и опхођења, разумијевањем различитости и трезвенијим погледима на своју прошлост. Сјетимо се да је у минулом Цетињу ђеловало пуно остварених и мудрих људи али исто тако и оних лежерних, забавних, духовитих који су давали динамични печат градској атмосфери.
Цетиње треба да врати те старе атмосфере и односе. Дружељубље је важан елемент живота у малим срединама. Разумијевање, поштовање, опуштеност, градски шарм то је оно што фали Цетињу. Сви су позвани да то надокнаде. Сви Цетињу могу бити од помоћи. У Цетиње сјутра се сви могу пронаћи и уклопити.
Сматрам да треба престати са замјеркама Цетињанима на ранијим колективним грешкама и инцидентима. Ево и зашто. Онамо гдје је био присутан први човјек државе и пред његовим се очима дешавала лажна обећања, немири, сузавци, неправде, повреде неупоредиво мању кривицу сносе обични грађани с једне стране и полицијски кордон с друге стране. Kрив је онај који их је супроставио и окренуо једне против других. Знамо која је то партија урадила и ко је био вођа те партије. Треба, што би се на прост начин рекло, прешкрабати те непријатне ситуације, окренути нови лист и без љутње наставити даље.
Цетиње сјутра би могло да приређује сусрете у којима би се упознавали и зближавали вриједни и креативни људи на књижевним, музичким, ликовним, научним пољима. Цетињу би у том смислу могли да гостују и Бијело Поље и Беране и Рожаје и Бар и Улцињ и Пљевља, и Никшић и други градови из Црне Горе и изван Црне Горе како у заједничким тако и у појединачним наступима са својим умјетницима. Нашем селу Kосијерима више од 10 година долазе у госте људи из Србије из Kосјерића и ми одлазимо у Kосјерић. Зближили смо се. Лијепо нам је и у Србији и у Црној Гори. Ми наступамо код њих, они код нас. Ми смо мало село испод брда Дебељака надомак Цетиња они градић на ријеци Скрапеж испод Дивчибара и планине Повлен. У свим сусретима смо апсолутно солидарни и равноправни. Додаћу и неполитични.
Сви који дођу на Цетиње понесу утисак да је Цетиње прелијепо мјесто. Цетиње посједује и амбијент и атмосферу која погодује креативном дјеловању. Неки цетињски простори доимају се као бајковити свијет мира и тишине. Могле би се у њима организовати вишедневне колоније ликовне и књижевне, едукативне и истраживачке радионице, научни скупови и семинари, конгреси, сусрети разних струковних удружења. Има простора на Цетињу за музичке догађаје и концертне подијуме, за позоришне наступе и под ведрим небом и под крововима старих градских здања. Такве манифестације би Цетињ могло уприличити уз помоћ најближих сусједа, градовима са много дужом, културно вреднијом и успјешнијом традицијом, са Kотором и Будвом на примјер.
У случају остварења таквих сарадњи ваљало би да Цетиње прихвати улогу млађег брата који ће учити од старије браће и повиновати се њиховим искуствима и упуствима. Цетиње би од древних градова доста тога научило и повећало ниво толеранције и разумијевања других. Схватило би да умјетници, књижевници, научници понекад исувише држе до свог ега који подразумијева глагољивост и наметљивост националног идентитета и екстравагантност а често и инцидентност. На те стваралачке својеглавости и евентуалне задртости гостију Цетиње би одговарало благо и културно као што рецимо на то одговарају Kотор или Будва. Провокације су дио умјетничког наступа што Цетиње треба да прихвати или да на културан начин игнорише или још боље, да се са својом пословичном духовитошћу с тиме ухвати у коштац. Сматрам да би Цетиње у свом иронично-шаљивом, црнохуморном маниру могло постати симпатично и драго свим придошлицама под условом да изађе из сјенке политике, националне историје и омраза.
Иако Цетиње као мали град нема значајније потрошаче културе, култура са стране би га оплеменила и пацификовала самим тим што се дешава у граду притиснутом и преоптерећеном националним набојима и сценографијама. Сузбијање политике и историје културом и савременим, софистицираним и универзалним садржајима био би љековит процес за Цетиње. Град би се вратио себи и одговорније прихватио статус престонице Црне Горе. И Црна Гора би му се приближила као својој врло важној географској и комуникационој спони између Јадранског мора и копненог залеђа. У тим процесима лијепо би се било подсјетити свих оних књижевних, ликовних, музичких ђела које је Цетиње својим духом и амбијентом инспирисало. Вредјело би позвати и старе и нове ауторе да се стваралачки искажу на Цетињу као што се рецимо књижевни ствараоци у Сремским Kарловцима исказују према романтичарском дјелу Бранка Радичевића или као што се рецимо кантаутор Ђорђе Балашевић музички исказивао у част равнице, црквене порте, црквених звоника, крсних слава, попова и попових укућана.
Цетиње је некада било препознатљиво и у шаховском и у спортском свијету. Kао град могло би бити домаћин спортским сусретима поготово од када има новоизграђени национални стадион. Цетиње би требало још више подржавати и на званичан начин славити спортске успјехе својих младих суграђана. Могло би се са више пажње окренути помало занемареним мисаоним играма поготово због својих људи који имају велики ауторитет у шаховском свијету као што га примјера ради има велемајстор Боња Ивановић.
Из читалачког искуства знамо да се за престоне градове вежу многобројне историјске личности, догађаји и легенде. Цетиње је млад престони град да би га пратиле легенде и снажне личности новог доба. Ако су до сада недостатак легенди Цетињу надокнађивала подсјећања на трагичне догађаје из одређених историјских периода ЦЕТИЊЕ СЈУТРА би требало да слави садашњост и атмосферу у којој ће га посјетиоци препознати као град музеја, као мјесто духовног и вјерничког живота, као подручје љупких природних садржаја са сакралном архитектуром унутар града и у његовом блиском окружењу, као град духовних, духовитих и добронамјерних људи. Становништво Цетиња би требало да се васпитно и толерантно опходи према вјери и вјерујућим људима. То ни у чему не може засметати Цетињу сјутра да сачува своје често коришћене квалификације да је у историјском континуитету антифашистичко и слободарско мјесто, да је бунтовно, да је град херој, да је срце Црне Горе.
О томе што би све могло да куца за срце и душу Цетиња и Црне Горе и какве би бајпасе требало урадити да би то срце што боље радило читајте у ЦЕТИЊУ СЈУТРА (други дио).
