Пише: Александар Живковић
Оданост канонском православљу пројављује се као дубоки лични проблем наше браће у Украјини на ратном страхотном фронту и у метежној позадини, као геполитички проблем, али за саборност Православне цркве оно је првенствени еклисиолшки проблем данашњице.
На просценијуму савремене украјинске драме питање Цркве Православне међу првима је постављено и пажљивијим гледаоцима било је јасно да ће расплет тог питања бити мучан, насилан и крвав. Авај, расплет је још далеко, и не зависи толико од законодаваца Врховне раде, колико, како данас рече један украјински коментатор, од личног одговора сваког православног у Украјини на питање: Јесмо ли са Христом или нијесмо?
Читалац је већ обавјештен о новом украјинском „Закону о заштити уставног поретка у дјелатности вјерских организација“ и шта он подразумијева – прекидање канонске везе са Москвом. Разумије се, као и око сваког закона, појављују се разне могућности „реализације“: од тога да се УПЦ утопи у структуру од патријарха Вартоломеја и „грчких цркава“ признате „ПЦУ“, или у стуктуру Цариградског егзархата у Украјини. Или да се УПЦ само додатно огради од РПЦ. Власти се највише прибојавају сценарија да већина клира и вјерујућих „оде у катакомбе“. Мисле да би тиме у украјинском друштву настао још већи раскол.
Иначе, сама правна апсурдност донијетог закона је толика, да искључује неку озбиљну расправу о њему.
Александар Живковић: Курск – ратна игра НАТО на територији Русије
Читаоца који се сада више интересује за украјинско црквено питање упућујемо на преглед збивања до Мајдана 2014 (ОВДЈЕ) и исцрпну хронологију са нагласком на улогу америчке дипломатије (Трампове администрације) у збивањима око давања Томоса аутокефалности ПЦУ, 2018-2019, коју до сада не признаје већина помјесних цркава, (ОВДЈЕ).
Многи виђени јерарси су упозоровали да рјешење украјинског раскола мора да буде саборно и сагласно канонима, Тај отачки став избјегаван је ради геополитичких послова, борбе за првенство међу патријаршијама итд.
Тако су сада црквени поглавари на примјеру Украјине дужни да објасне како функционише канонски поредак, који тражи, прије свега, да „живимо у слободи, којом нас Христос ослободи“. И шта је у реалности саборност православља? Ту више нема простора за пилатовско релатизовање истине.
Многи су данас, с правом, забринути због одступања од православне етике и антропологије. Та питања, наравно, повезана су. Али примарна криза васељенског православља јесте еклесиолошка криза.
Она је дубоко прокрварила у Украјини и без свеправославног рјешења најприје украјинског црквеног питања, сваки дан пријети да постанемо саучесници у рањавању Тјела Христовог.
