Пише: Ранко Рајковић
Планини Ловћен можемо прићи из три историјске перспективе, односно преко три временске скале. Познати су нам Геолошки Ловћен, Религијски Ловћен и Идеолошки Ловћен.
Геолошки Ловћен је дио планинског масива Динарида формираног у доба мезозоика тектонским поремећајима и еонским климатским активностима. Геолошки Ловћен стар је око 250 милиона година.
Религијски Ловћен постојао је у свијести људи који су живјели испод планине и с континенталне стране и с приморске стране. Од Бококоторског залива пели су се приморци уз Ловћенске стрме стране, обарали вита и висока висока стабла од којих су правили јарболе за своје бродовље. Гледали су планину с мора, осунчану, обавијену тајновитим облацима, освијетљену бљесковима муња, прекривену снијежном бјелином. С континенталне стране сједиоци су улазили у Ловћенске шуме да лове дивљач, скупљају шумске плодове, беру дрво за огрев, да у питомим доловима саде биљне културе и напасају стоку. Сви они чији су погледи допирали до Ловћенске Капе емотивно и са страхопоштовањем су се односили према планини. Религијски дух Ловћена потврђен је и утемељен средином 19. вијека када на Ловћену Петар II Петровић Његош саградио завјетну црквицу с крстом и олтаром. Њене контуре су се могле видјети и из Боке Которске и с дебелога мора. Религијски Ловћен постао је светилиште, извор и уточиште превасходно народа православне вјере али и упечатљив пејзаж који се отварао пред путницима, извањцима, пјесницима и путописцима. Религијски Ловћен стар је 180 година.
Идеолошки Ловћен настао је атеистичким дјеловањем једнопартијског система насталог послије Другог свјетског рата. У друштву које је вјерска осјећања, завјете, завјештања, легате, непобитне религијске вредности и чињенице исмијавало и пресуђивало им партијским одлукама којима је све било подређено на Ловћен се гледало као на назадну, неосвијешћену планину. Не заборавимо да је у махнитом лудилу атеизма и комунизма на подловћенском Цетињу 1945. године организована сахрана Бога због које се још нико није ни покајао ни извинио народу. Наследници партије чији су вође организовали сахрану Бога до скоро су управљали Црном Гором. Нијесу се постидјели, сагнули главу и покајали се због нецивилизованих и бласфемичних поступака својих идеолошко-партијских предака.
Дурутовић одржао предавање о Његошевом спјеву Луча микрокозма
Напротив. У стилу својих претходика усхићених чином сахране Бога (комунистички генерал Саво Јоксимовић), ударом на православље рушењем Његошеве капеле (комунистички првак Вељко Милатовић), покушајем изгона православља из Црне Горе путем отимамања цркава и манастира, прогона монаштва и свештенства (партијски тајкун Мило Ђукановић), данас се њихови млади изданци и партијско-идеолошки следбеници у Скупштини Црне Горе згражавају над могућношћу повратка крста и олтара на Ловћен. Остају заклети идејама тврде комунистичке идеологије која је 1972. године срушила Његошеву завјетну црквицу са крстом да би двије године касније на Ловћену подигла монументални Маузолеј као обиљежје свог дехристијанизованог доба. Идеолошки Ловћен стар је 50 година.
Најкраће речено Геолошки Ловћен је безводан.
Религијски Ловћен је темељно сатрвен, обезглављен и осрамоћен.
Идеолошки Ловћен је уздигнут како би страним материјалима учвршћен, оклопљен и забункерисан пријетећи и с презрењем гледао на претходна времена. Нова Ловћенска Капа обликована је да потре све што је на том мјесту прије ње постојало. Да ништа од природног амбијента геолошког Ловћена и његове религијске прошлости не уважи.
Идеолошки Ловћен настоји да поништи идентитетске коријене народа, да му понизи вјеру и избрише историју чији је темељни симбол десетинама година красио државни грб Црне Горе са Његошевом капелицом на свом врху. Да би се правили неки нови људи, успостављао неки нови народ и поредак требало је избрисати здраворазумску мисао и њена исходишта. Требало је потријети вјеру православну уздизану подвижношћу владика из лозе Петровића који су се током 200 година рађале на Његушима подно Ловћена, столовале у Цетињском Манастиру испод Ловћена, управљале Црном Гором борећи се за крст часни и слободу златну. Идеологијом једноумља Ловћену су одузети крст и душа. Ево 50 година од како је Ловћен дехристијанизована планина. Већ пола вијека Ловћенска Капа је без крста. На Ловћену нам је утрнуло духовно огњиште.
Данас, надам се, мањи дио становништва Црне Горе дехристијанизацију Ловћена доживљава као велико државно достигнуће док је, у то сам сигуран, онај други дио доживљава као културно-духовно посрнуће којему је дошао вакат да се исправи. Предуго је Ловћен без крста на крсту разапет. Морамо бити свјесни да су Ловћену суровом силом отети крст и олтар којим их је овјенчао велики духовник, филозоф и књижевник у Ловћенским скутима одњихан. Како год гледали, на Ловћену се суштински о крсту ради.
Текст под насловом „На Ловћену се о крсту ради“ објављен је прије двије године на порталу „Журнал“. Без подозрења и анимозитета вриједи га прочитати хладне главе тим прије што тема текста није ни изградња Маузелеја ни судбине прве и друге Његошеве капеле, ни спорења поводом њих. Тема текста је дехристијанизација нашег друштва и културе у којој се Ловћен доима као свједок и сирак тужни без иђе икога.
На Ловћену се о крсту ради
- августа, 2022.
По ко зна који пут запитајмо се зашто Црна Гора, која је прије 15 година постала 192. чланица Уједињених Нација, остаје дубоко подијељена поводом обнове једне мале грађевине са двије кружне форме и крстом изнад њих, на ЛОВЋЕН планини са које се види наше лазурно плаво Јадранско море и наше суро, сиво, камено Катунско море.
Овај текст ће се бавити Ловћеном са крстом и Ловћеном без крста. Бавиће се христијанизацијом и дехристијанизацијом планине коју у пјесми називамо “Олтаром светим”.
Изостаће приче о Његошевој капели срушеној аустроугарском топовском гранатом у доба Првог свјетског рата, о династији Карађорђевића, приче о мотивима обнове Његошеве капеле између два свјетска рата, приче о дуго планираном и администартивно организованом рушењу Његошеве капеле у мирнодопско доба послије Другог свјетског рата. Неће бити ријечи ни о тумачењима рушења-обнављања-поновног рушења Његошеве капеле, нити о изградњи Маузолеја, ни о судбини камења разрушене Његошеве капеле. Изостаће чак и прича о аманету Његошевом и његовој последњој жељи да му посмртни остаци почивају у завјетној црквици на Ловћену.
Овај текст ће се бавити црногорском најславнијом планином и нашим антрополошким, културолошким, менталитетским, историјским односима према Ловћену.
На питање што је старије Ловћен са крстом или Ловћен без крста. Одговор је познат. Старији је Ловћен с крстом. Ловћен је добио крст 1846. године када је на Ловћену подигнута мала црквица-капелица. Ловћен је остао без крста 1972. године када је срушена мала црквица-капелица.
На питање који је Ловћен љепши, природнији, аутентичнији Ловћен са крстом или Ловћен без крста, одговоре су дали многобројни путописци, пјесници, филозофи, умјетници, сликари али и један од највећих свјетских архитеката Френк Лојд Рајт (1867-1959). Посматрајући Ловћен с Његошевом капелом на врху, Лојд Рајт родоначелник свјетски модерне, органске архитектуре је рекао :
„Његош је заиста био генијалан, када је смислио овакво решење, јер кружна форма је права круна за врх Ловћена. Види се са свих страна и једнако изгледа са сваке“.
Данас је Ловћен такав какав је. Свако га види на свој начин. Различито се види са сваке стране. Сам Ловћен са Маузолејом на врху током протеклих пет деценија стекао је и утемељио свој физички мир. Не дао Бог да му се догоди ни најмањи дио онога што је задесило Његошеву капелу. Доста је било рушења. Доста су Ловћеном одјекивали звуци пијука и ударци маљева. Доста је било брујања дизалица и зујања хеликоптера. Планина се изборила за тишину и достојанство сопствене природе.
Запитајмо се може ли Ловћен поред физичког мира повратити и свој духовни мир? Вјерујем да може.
Ако смо родољуби, ако поштујемо Црну Гору, њену историју, традицију, државне симболе сјетићемо се времена у коме је Његошева капела красила грб Црне Горе. Изнад Његошеве капеле уоквирене ловоровим вијенцем налазила се петокрака.
Бијаше то лијеп грб који никоме није сметао. Бијаше то хералдика која је повезивала стара и нова црногорска времена пуних 50 година. Од 1945. године до 1994. године грб Црне Горе се мијењао три пута. У свакој верзији грба налазила се Његошева капела. Разлика је била само у контурама капеле које су постајале све сведеније.
Свјетски процеси, рушење Берлинског зида, пад комунизма, распад Југославије избрисали су петокраку из хералдике. Црна Гора је 1994. године добила нови грб без Његошеве капеле и петокраке. Вриједи примијетити да је Његошева капела иако физички уклоњена са врха Ловћена 1972. године, опстала на грбу Црне Горе дуги низ година послије, све до 1994. године.
Послије завршетка Другог свјетског рата промијенише се друштвени токови. По црногорским гробљима умјесто крстова појавше се петокраке. У природи је познато правило да је свака нова, надолазећа врста инвазивног карактера, у овом случају петокрака, и да потискује стару аутохтону врсту, у овом случају крстове. С аспекта природе и њених закона није нам се дакле догодило ништа ново, што се раније није догађало и другима.
Ако посматрамо симболе на гробљима као малим и врло ограниченим ареалима примијетићемо да је пола вијека послије побједе у Другом свјетском рату на истим гробљанским територијама петокрака почела узмицати пред крстовима. Можемо дакле закључити да је петокрака припадала једној идеологији неупоредиво мање живућој од идеје и културе хришћанства којој је крст основно обиљежје. Данашњи модерни свијет веома држи до хришћанске цивилизације и културе. Чува је, поштује њене трагове, слиједи их како у духовном тако и у профаном животу.
Зашто не би и наши људи, становници Црне Горе, заједно са страним туристима, ходочасницима, пјесницима, филозофима, духовницима, свештеним лицима радили то исто. Заслужују ли и они, када се испењу на Ловћен како би одали почаст Његошу да их на Ловћену дочека крст. Да се суоче са аутентичном историјом Црне Горе и Његошевим владичанским ликом. Мислим да заслужују.
Зашто би им било ускраћено да виде крст под којим су црногорске владике заклете на целибат управљале 200 година Црном Гором. Да виде владичански крст под којим су црногорске митрополите наслеђивали њихови синовци. Под којим је свог стрица Светог Петра Цетињског наслиједио његов синовац Петар II Петровић Његош. Да виде тај двјестагодишњи симбол обједињене световне и духовне власти Црне Горе. Да на врху Ловћена угледају оно исто што су гледали владике и господари Црне Горе сањајући завјетну црквицу са крстом као своје духовно и последње земно уточиште. Због њих и због исконске црногорске историје дужни смо Ловћену вратити крст.
У име и у част 200 година обједињене духовне и световне Црне Горе Ловћену- „Олтару нашем светом у кога смо сви заклети“ треба вратити крст не реметећи му ништа од онога што већ сада има. Дужни смо због црногорске историје дехристијанизовани Ловћен христијанизовати на цивилизован начин.
Природно би било да се крст постави на оном малом гувну иза Маузолеја. Можда чак и у атријуму Маузолеја. Неопходно је да испод тог крста буде она грађевина од двије кружне структуре коју смо у два вијека два пута зидали и два пута рушили прије и послије два велика свјетска рата који прохујаше нашим просторима.
Крст и мала завјетна црквица на Ловћену не могу никоме бити непријатељи. И не само на Ловћену већ посвуда по свијету. Природно је да у својим историјским ареалима вјерски објекти надограђују и чувају културу вјере и споменичног наслеђа. И црква са крстом, и џамија са звијездом и полумјесецом, и синагога са Давидовом звијездом симболи су народних историја и као такви ни по чему не могу провоцирати цивилизована друштва.
Дошло је вријеме да се и Ловћен, наша света планина, без, не дај Боже икаквих рушења, ничим окрњен поново врати хришћанству. Тај чин никога не треба да иритира. Неће сметати ни природном окружењу, ни људском погледу, ни идеолошком убјеђењу, ни вјерским и националним осјећањима. Тај чин би удовољио и аманету Његошевом уколико по актуелним политичким схватањима, аманету није истекао рок важења.
Мислим да одлуку о враћању крста и капеле на Ловћен треба да донесе она иста институција која му их је својим решењем одузела, а то је Завод за заштиту споменика Црне Горе. Решење је у Заводу за заштиту споменика Црне Горе на Цетињу заведено под бројем 02-197/2 на дан 28. фебруар 1969. године.
