Пише: Мирољуб Вучковић
За разлику од претходних издања и праксе већине фестивала који почињу петком и трају до викенда наредне недеље, 71. Пулски филмски фестивал отворен је у четвртак 11. и формално трајао до четвртка 18. јула, док је свечана додела награда обављена дан пре, у реновираном ИНК-у – Истарском народном казалишту, прекопута новопрокламованог Фестивалског центра.
Међутим, ПФФ имао је и пролог и епилог. Поред почасти недавно преминулом великану југословенског и хрватског филма Вељку Булајићу, 71. Пулски фестивал с поносом је истицао да је ове године и педесет година од првог појављивања Рајка Грлића на Фестивалу с његовим разиграним дебијем Куд пукло да пукло.
Свему дође крај
„Била је 1964. година прошлог стољећа. Већина вас није се ни родила, а један клинац, филмски аматер, имао је страшну срећу да је добио награду на неком фестивалу. Награда је била седам дана боравка у Пули. Тај клинац је ушао у Арену у којој су те године играли велики филмови. То је била можда једна од најуспјешнијих филмских година. Био је Крсто Папић, био је Александар Петровић, Душан Макавејев, Жика Павловић, био је Ватрослав Мимица, Пуриша Ђорђевић… и тај клинац се заразио филмом овдје. Тај клинац је пред вама, у мало старијем облику“, рекао је Рајко Грлић пред светску премијеру свог „четвртог задњег филма“ Свему дође крај по сценарију Анте Томића, који је далеко од разиграног, веселог погледа на савремену свакодневицу, већ је прича о суровости, корумпираности, бахатости, прича саткана од призора који исијавају горчину, немоћ и очај стањем ствари живота који живимо у селективном либералном конформизму резервисаном само за изабране.
Никоме није лако дигнути се из скоро мртвих, но Фестивал је у томе успео и сада води један нови, пристојан живот. Ипак, има оних који га осуђују због раних 90-их и не свиђа им се његов послератни пут. До када ћемо због тога ламентирати
Награда „Фабијан Шоваговић“, Друштва хрватских филмских аутора и продуцената, свечано је уручена једном другом младићу који је 1972, као дванаестогодишњак дебитовао у Пули у филму Вук самотњак Обрада Глушчевића. Славко Штимац дочекан је у Арени на начин на који је публика поздрављала Љубишу Самарџића – аплаузима и одушевљењем. У емотивном обраћању, Славко Штимац је изрекао једноставну тајну добре глуме – ономе чему га је научио Обрад Глушчевић: „Немој ту да ми корачаш као Џон Вејн, ходај како ходаш.“
Овогодишња Пула завршена је пројекцијом филма Човјек који није могао шутјети Небојше Слијепчевића, у продукцији уметничког директора Пулског фестивала Данијела Пека и партнера из неколико земаља, коме је припало највеће признање Златна палма за краткометражни филм у Кану, и филма Tuesday Даине Пусић, насталог уз подршку у свету престижног студија независног филма А24. Оба су приказана у Арени на завршетку Фестивала, по додели награда.
Зомби, живи, здрави
Дванаест хрватских већинских и дванаест копродукција у којима су хрватски продуценти мањински партнери приказано је током седам фестивалских дана у Арени и ИНК-у. Публика је најбоље реаговала на комедије Живи и здрави Ивана Мариновића, као једину хрватску мањинску копродуцију приказану у Арени и на маде ин Цроатиа зомби филм Шалша Дражена Жарковића.
Живи и здрави је „велика мрсна црногорска свадба“ с пуцањем и певањем, филм који се на романтичан а духовит начин бави менталитетом, традицијом, религијом и пратећим елементима, учауреношћу, а понајвише владавином жена. Неке јунакиње Мариновићевог филма у настојању да пронађу пут слободе, уз буку падају као жртве, наивно верујући да држе ствари под контролом, док друге мудро држе језик за зубима и све под „нечујном“ контролом. Шалша се догађа на острву Глава које је током деценија било затворено за посетиоце, место где је у време Југославије била смештена лабораторија за контролу гена национализма. Све републике некадашње домовине имале су такав програм, али је хрватски антидот, уредно флаширан, завршио у подруму усамљене удовице која гаји парадајз, повремено га заливајући магичним „гнојивом“. А онда се све отме контроли и почиње зомби карусел сличан оном у филму Коначни рез Мишела Азанависијуса.
Од три приказана филма на славонске теме најупечатљивији је Света обитељ Влатке Воркапић. На први поглед Света обитељ је реминисценција филма Бреза Анте Бабаје, високо естетизован, одлично интерпретиран, вермеровских костима и светла, али ипак не досеже ниједан од наведених предложака, јер га оптерећује тег телевизичног мишљења. Слатка Симона Игора Мирковића је филм о усамљености, настојању да се неко недостижан, можда из маште, додирне. Могућност-немогућност додира, тежишни је моменат својеврсног „врта са стазама које се рачвају“, филигранског филма у коме се преплићу сува стварност и сочна машта, без повређивања доброг укуса.
Невио Марасовић представио је у Пули Шлагер, једноставан филм који се бави немогућношћу одржања љубави (енглески назив филма Није песма о љубави) и компликацијама које настају када се приватно и пословно до замршености преплићу. Снимљен у хотелу „Топлице“ на Бледу, са само два јунака (бриљантни дуо – Јанко Поповић Воларић и Лана Барић, којој је припала награда Златна Арена за главну женску улогу), Шлагер је „дијалог“ између филмова Хонг Санг-суа и „елеватед хоме мовие“ Мој Марчело Кристофа Онореа.
Божји гнев
Овогодишњи Фестивал у Пули битно је био деполитизован – изасланик председника Републике и министарка културе били су уважени гости који се нису обраћали публици у Арени. Својеврсну аберацију од политике карактерише и четврти филм Кристијана Милића који се углавном бави последњим ратом и догађајима у Босни и Херцеговини. Од првенца Живи и мртви, Милић суверено влада кореографијом рата, насиља, зла у акцији. Божји гњев је вестерн са белом ладом нива која се креће тридесет на сат по сликовитом пејзажу, као метафора за истрагу о смрти деветорице војника несталих на тајном задатку. На површини, Божји гњев није политички филм. То је филм о корупцији, о миту, фетишу који је у сржи сваке политике.
Фестивал у Пули закорачио је у осму деценију уз незаобилазне контроверзе у вези са статусом и значајем. У предвечерје Фестивала, директорка Тања Миличић дала је опсежан интервју гласилу Истра 24. „Фестивал је мало прије него је прославио 38-годишњицу 1991. године, изгубио идентитет. Једва је преживио и пар година послије, 1994. пао је у кому, није давао никакве знакова живота. Но с годинама је стабилизиран и живот му више није угрожен. Било је свега, разних успона и падова, експериментирања. Никоме се није лако дигнути из скоро мртвих, но Фестивал је у томе успио и сада води један нови, пристојан живот. Ипак, има оних, мало, али их има, који га осуђују због проблема тијеком раних 90-их година и не свиђа им се његов послијератни пут. До када ћемо због тога ламентирати? Није Фестивал крив што су се у његово име, у неким тренуцима његове повијести, доносиле, за њега, не баш најбоље одлуке.
Прошлост (је) оно што је било, а (…) садашњост (је) оно што јест; некада смо и ми сами били слатке мале и неодољиве бебице. Никад ништа није и не може бити исто.“
Коначни рез: Победници и добитници
Lost Country Владимира Перишића, Радничка класа иде у пакао Младена Ђорђевића, Сунце мамино Косте Ђорђевића, као и Свему дође крај Рајка Грлића, Света обитељ Влатке Воркапић, Домаћинство за почетнике Горана Столевског, Екскурзија Уне Гуњак и Живи и здрави Ивана Мариновића, били су српски већински и мањински филмови приказани у програму Пуле, од којих је већина и награђена.
Борис Исаковић награђен је Златном Ареном за споредну мушку улогу Динка Хорвата у фиму Свему дође крај Рајка Грлића.
Златна Арена за главну мушку улогу у хрватској мањинској копродукцији припала је Леону Лучеву за улогу Мије у филму Радничка класа иде у пакао Младена Ђорђевића. Жири је доделио посебно признање за споредну мушку улогу у хрватској мањинској копродукцији, постхумно Душку Валентићу, за улогу Тилета у филму Lost Country Владимира Перишића.
Александар Павловић, сниматељ филма Прослава Бруна Анковића, добио је Златну Арену за фотографију у филму који је освојио највећи бој Златних Арена (Велика Златна Арена за најбољи филм, Бернард Томић, Златна Арена за најбољу главну мушку улогу и Јелена Пиљан, Златна Арена за сценарио). Филмски центар Србије и Српски културни центар у Пули приредили су традиционални пријем у част аутора и чланова филмских екипа из Србије чији филмови су приказани на Фестивалу. Пријем је одржан испред Српског културног центра у коме трају реконструкциони радови како би ускоро био спреман за нове активности и програме.
Извор: Радар
