Пише: Синиша Вуковић
Задњих десетљећа наш се образовни сустав не хајући заправо старе да, по таленту, и неки једва натуршчици и шмиранти долазе до дипломе и академскога статуса глумца. А истодобно заборављамо неке великане који никад нису дипломирали, а најчешће су били – већ по форци своје даровитости – осовинама продукција у којима су наступали (сјетимо се само Јосипа Генде или Милене Дравић, тих кампанелâ глумачкога позива у нас).
А имамо ми и глумаца и глумица – и по таленту и по школовању – који можда у животу и нису одиграли главну ролу, али без којих, и без чијих судјеловања у заједничком пројекту и партнерству у дијалогу не би ни било онако и онолико смјерно креираних главних улога. Као што у животу љубомора или завист, па и мржња и охолија често знају бити покретачима да се у нечему да све од себе, тако мотивација на казалишној позорници, филмском сету или при сцени снимања телевизијске серије зна бити и подражај који долази с мање експониране разине или видљивости. Глумци „из другог плана“ најчешће су зачин који призору даје додану вриједност, а истуреном колеги лакши окршај с изложеношћу терета одговорности.
Глумачки секундант, којега је сваки носитељ средишње роле волио имати уза се, био је и Бора Тодоровић: врхунски глумац, који се никада није гурао у први план, али уз којег је сваки први план изгледао чаробније и увјерљивије. Минула је мимо нас 10. обљетница смрти овога посебног умјетника, а да готово ни оком нисмо трепнули. Навршио се тај јубилеј недавно, 7. српња, на рођендан Мирослава Крлеже, јербо се тога врућега днева љета Господњега 2014. у Београду био угасио добри Бора. У Београду је био и рођен, 5. студеног 1929., вршњак Љубе Тадића и Мире Бањац, која је од Боре старија свега један једини дан.
Бора Тодоровић био је брат глумице Мире Ступице, једне од највећих драмских умјетница на широком нам штокавском говорном простору, а и његова дјеца, Срђан Тодоровић и Дана Тодоровић, настављају дичну фамилијарну професионалну глумачку традицију. Управо је сестра и примијетила његов глумачки дар те му је сугерирала упис на Академију умјесто студија машинства како је планирао. По завршетку војног рока у Скопју, вративши се у родни град у којему је одрастао на Дорћолу и гдје је још у дјетињству добио пришварак „Чвока“ (због чворуге након убода комарца која није нестајала), завршио је студиј глуме и посветио се својем занату.
Иако је Бора своју каријеру започео у Београдском драмском позоришту, са сестром Миром и њезиним супругом редатељем Бојаном Ступицом на неколико је година био преселио у Загреб, гдје је више сезона био чланом ансамбла Хрватскога народнога казалишта (1957. – 1961.). Ту се посебно истакнуо у представама „Смрт трговачког путника“, „Бејби Дол“, „Звјездани тренуци човјечанства“… Позната су и његова пријатељства с колегама глумцима Шпиром Губерином и Рељом Башићем, а и прва његова супруга, балерина Сњежана Матић, из Загреба је и мајка је споменутог сина Срђана дето Жика.
Вративши се у Београд, Бора Тодоровић постаје дијелом трупе славног Атељеа 212, у којем ће провести више од двије деценије. Дуго чекајући своју праву прилику, већа улога помиловала га је кад је ускочио мијењајући обољелога колегу у драми „Арсеник и старе чипке“ Џозеф Кеселринга. Та ће га рола издигнути у виши ранг, па ће га редатељ Александар Ђорђевић ангажирати и кад од тог наслова буде снимао телевизијску серију…
На филму је Бора био дебитирао играјући у творевини под насловом „У мрежи“ (1956.), гдје га је ангажирао шогор Бојан Ступица, након чега је услиједио низ мање знаних комада све до култне серије „Дипломци“ (1971.) у којој се прославио његов каснији партнер на сету Данило Бата Стојковић. С њим ће бити и у легендарном филму „Чувар плаже у зимском периоду“ (1976.) Горана Паскаљевића те ће се забиљежити и његов важнији наступ у „Националној класи“ (1979.) Горана Марковића. У тој јединственој причи главну улогу тумачи непрежаљени Драган Николић, којему ће Бора бити сјајним секундантом мало касније, кад Бранко Балетић буде снимао своје хиперпопуларно дјело „Балкан експрес“ (1983.). Бора ће својега Пика, лопужу и преваранта играти и у прилици рада на пројекту „Балкан експрес 2“, кад ће се наставка ове успјешнице прихватити Предраг Антонијевић и Александар Ђорђевић. У обама филмовима Бора је маестрално одиграо лукавога криминалца, употпуњујући карактер својега лика, али и давши перспективу групним наступима заједно с Велимиром Батом Живојиновићем и Александром Берчеком, који је у новом издању мијењао Николића као Попаја.
Горан Паскаљевић позват ће га и на снимање филма „Посебан третман“ (1980.), као једног од лијечених алкохоличара по оригиналној и фантастичној идеји Душана Ковачевића. Марковић ће га опет узети за рад на „Тајванској канасти“ (1985.) и Балетић поновно за „Увек спремне жене“ (1987.), док ће га Емир Кустурица ангажирати у два своја каполавора: „Дом за вешање“ (1988.) и „Андерграунд“ (1995.). Двапут је играо и улоге православног попа, испрва у „Ко то тамо пева“ (1980.) Душана Ковачевића и Слободана Шијана те потом у филму „О покојнику све најлепше“ (1984.) Предрага Аранђеловића. Све су то били ликови којима је Бора дао децентну интимност и ненаметљивост.
Ако изузмемо серију „Врућ ветар“ (1980.) Аце Ђорђевића, из које се исте године развио и филм „Авантуре Боривоја Шурдиловића“, а у којој је Бора Тодоровић као Слободан Боб Михајловић био „фластер“ Љубиши Самарџићу који се овдје окрстио као Шурда, прва његова значајнија рола на филмском платну била је она Ђенке у мастерпису „Маратонци трче почасни круг“ (1982.) тандема Ковачевић-Шијан. И док је уз Самарџића у „Врућем ветру“ Бора био његов фалши анђео чувар и манипулант, тер вазда неки добродушни курбинсиновски ситни преварант, у „Маратонцима“ је остварио пуну своју креацију као новотаријама и техничким изазовима окренути окретни Ђенка. А опет, не без интригавања и импицавања, што је на својој кожи највише осјетио „кум“ Богдан Диклић као најмлађи од Топаловића…
Премда се призори из „Маратонаца“ већ десетљећима препричавају с готово црквеном посвећеношћу као да је ријеч о народном благу из усмене предаје, као једна од најупечатљивијих сцена свакако је она кад га Бата Стојковић, као Лаки Топаловић подмићује да прекине романсу између најмлађег му сина и Кристине (Јелисавета Сека Саблић). Извлачећи се из двоструке неугодности – ем га Лаки преплаћује за фотографирање, ем му нуди аванс за раскид синовљеве везе – Бора у манири богомданога тумача изговара текст и гестикулацијама демонстрира своје урођено глумство. Изговарајући реплику „Ја растурио бракове?!“, створио је један минијатурни глумачки златник, какав би имао бити мјером и за дипломске испите и за аудиције.
Према крају његовога глумачког пута Душан Ковачевић улогу Луке Лабана у својем филму „Професионалац“ (2003.) повјерио је баш Бори. Бата Стојковић је тај лик дуго играо на казалишним даскама, а по његовом преминућу редатељ и аутор није имао двојбе. У тандему с Браниславом Лечићем, Тодоровић је одиграо своју можда и највећу улогу. Па је тако завршна сцена из такођер Ковачевићевог „Балканског шпијуна“ (1984.) добила свој наставак: Бора је ондје Бати био деликатни секундант при најмаестралније изведеном монологу у нашој филмској повијести, оног Илије Чворовића, а овдје је дух Батин вратио дуг Бори, уписавши га као Луку Лабана међу највеће акторе и актере седме умјетности у нас.
Извор: Портал Новости
