Пише: Милорад Дурутовић
Денунцијант: (мушки род) – потказивач, доушник, достављач пријаве властима, тужитељ, цинкарош – да је живио прије 76 година „послао“ би још, преко постојећег броја, 1000 људи на Голи оток. Послао би у тамни казамат, редом: талентоване, лијепе, образоване, духовне и религиозне.
„Денунцијант“ још дјелује као лијепо име – умије и лијепо, умиљато да се понаша – можда га је сам осмислио како би прикрио трагове утиснуте у пустињи свог трајања.
Његово старо име, Клеветник, није изгубило ништа од својих намјера том малецном лексичком иновацијом. Није, дабоме, ни својим слатким језиком избрисао трагове који га до свог ментора одводе. „Клеветници су слуге сатанине“ – на то нас Свети оци упозорише.
Али и пјесници понекад застану да се пјесмом обрачунају, да помогну, да опишу какве су боје очи Клеветника. Тако, рецимо, један пјесник у заметку овог вијека прави читав репертоар могућих описа: обрва, погледа, начина на које ходају ти малецни „скакутани“. Каже, тако, у једном коментару, у једној дискурсивној допуни, Новица Тадић:
„Несрећа, злоба, беда. Искушења. И они који надиру и од којих се нико не може одбранити. Мали завојевачи, успавани зликовци. Сећам се једног, дошао је истурајући рамена напред, упитао: ‘Имате ли нешто оловке?‘ Одмах се наметнуо том реченицом. Књига ‘Напаст‘ сведочи о тој врсти присиле. Од нечег лепљивог и гадног само се писањем избављам.“
Поезија можда нема снагу молитве, али дјелује понекад исцјељујуће. Бар онда када опомиње одакле смо почели, докле ћемо стићи и у каквом ћемо свијету живјети. Ево једне такве, Тадићеве, пјесме:
На дрво су Господа попели,
попели, распели.Међу плодовима
Христови плодови
најслађи су.Крстолик и распет сад је свако
ко се сећа
