Пише: Ранко Рајковић
Мржња је велика и вјечна тема. Мржња је најприсутнија у политици. Није само одлика нашег доба. Мржња и ривалства политичких противника заинтересовале су и Дантеа. У девети круг пакла Данте је смјестио душе грофа Уголинија и надбискупа Руђерија, чија је међусобна политичка мржња изазивала сукобе и превирања у Италији 13. вијека када су се за превласт бориле двије политичке стране (Гвелфи и Гибелини).
У црногорској политици 21. вијека најприсутнија је мржња између двије политички сукобљене стране. Једну чине идентитетски Црногорци, другу идентитетски Срби. Њихове мржње се не заустављају у оквирима историје и политике. Шире се на универзалне категорије. У идентитетском црногорству све је више мрзитеља Словенства и Православља.
Један од осведочених мрзитеља Словена и Православља је аналитичар и колумниста ЦДМ-а који умјесто личног имена за Новака Ђоковића користи име НоВац. Коментаришући златну медаљу у тенису коју је Новак Ђоковић освојио на Олимпијади у Паризу колумниста је споменуо глобално бијело хришћанство које све мање крије расизам који му је гориво и дословно написао следеће:
„Отуда и потенцирање крста и крупни план на њега. Отуда и порука српског патријарха да је НоВац златом искупио Олимпијаду за оно “сатанистичко отварање”.“
На који начин третирати особу која је сматрала да Новака Ђоковића треба доживотно избацити из тениса а сада јој, послије Ђоковићевог планетарно поздрављеног успјеха на Олимпијади у Паризу, смета потенцирање крста у првом плану? Најблаже је рећи да своје болесне фрустрације колумниста лијечи нападом на „крст у првом плану“. Оправданије је схватити која је тешка казна већ додијељена овој особи само кроз мржњу коју у себи носи. Када мржња ври и клобуча у човјековом мозгу за живота то представља још тежу казну од оних казни које је Данте Алигијери прописивао мрзитељима у деветом кругу пакла.
Црногорским мрзитељима Словенства и Православља тешко је наћи одговарајући пандан на другој страни без обзира што и та страна обилује мрзитељима идентитетског Црногорства. Златна Олимпијска медаља коју је Новак Ђоковић освојио у Паризу најбоља је потврда горе изречене тезе. Та златна медаља оркестрирано је подигла Црногорске мрзитеље на ноге. Огласили су се колумнисти, колумнистикње, бивше министарке и министри у сјенци, политичари, НВО …Проблематизовали су, не златни рекет и тениску лоптицу Новака Ђоковића који су га учинили Олимпијским херојем, већ чињеницу да је Новак Ђоковић етнички Србин, православац с крстом о врату, антиваксер, поштовалац свог предачког и културног наслеђа и као такав опасан за Свијет у цјелини.
Талас мржње према Словенству и Православљу достигао је свој врхунац баш у тренутку качења златне Олимпијске медаље о врат Новаку Ђоковићу гдје се налазио и крст.
Успјех у игри доживљен је као велики пораз у националној историји иако је ово прво доказивало оном другом да му није странац већ његове горе лист. Новак Ђоковић је поријеклом из Црне Горе. С радошћу и поштовањем долази у Црну Гору. Црној Гори плаћа порез на не баш малу имовину. Из Црне Горе је кренуо у поход на златну олимпијску медаљу. Новак Ђоковић је у Црној Гори организовао своје вјенчање и свадбено славље. Све то пада у воду чињеницом да је он Србин, да је вјерник, да поштује своју цркву, да пјева српске пјесме и игра српско коло.
У краткој причи „Чекање“ Хорхе Луис Борхес спомиње одјељак из Дантеовог пакла с ужасавајућом мржњом између грофа Уголинија и надбискупа Руђерија с којим започех текст „Мржња и Чекање“. Борхес у причи „Чекање“ поставља питање „Што је лакше, окончати један страшан доживљај или га у машти вјечно преживљавати“
Страшан доживљај у свијести црногорских освједочених мрзитеља је политички пораз ДПС-а на августовским изборима 2020-те године. У пакленим мукама га преживљају наново и наново и наново, баш као што и Борхесов јунак наново и наново и наново проживљава своју прошлост и своју будућност. Наши мрзитељи (колумнисти, водитељи, бивши министри, министрице, водитељице, заблудјели појединци) с тешком муком преживљавају август 2020-те године кад год се лате пера, микрофона или прича о Црној Гори. Дошли су чак дотле да им је за пад црногорске деспотије највећи кривац крст и то онај крст у крупном плану.
Не би ме зачудило да се мрзитељи Словенства и Православља још више фокусирају на „крст у крупном плану“ и развију теорију по којој су неке мрачне силе у петом вијеку исценирале неправедну подјелу Римског царства на Западно и Источно с циљем да што више науде формирању Црногорског идентитета и одложе државну независност Црне Горе.
Као велики обожаватељи мамутског серијала ДПС владавине и њених тајкунских деривата нереално је очекивати да ће се мрзитељи Словенства и Првославља зауставити на омаловажавању Цркве, вјере и „крста у првом плану“. По узору на Сартровог књижевног јунака, рођака Жила „који је породична и друштвена нула која се буди и реагује само на помен Енглеза које толико мрзи да му та мржња постаје разлог постојања“ односно примећивања од стране средине у којој живи, тако је и Црна Гора поодавно изњедрила свог рођака Жила оличеног у многобројним интелектуалцима, колумнистима, историчарима, бившим министрима којима је само мржња разлог политичког дјеловања и оглашавања.
Црногорски рођак Жил, односно домаћи мрзитељи остају поспани и умртвљени све док не чују ријечи Србин, Срби, Руси, Рус, Православље, Црква, Крст, Литургија, Молитва, Причешће, Тамјан, Кандило. Онда падају у транс. Наступа ерупција гњева. Покуља мржња из које се рађају њихове колумне и јавни наступи.
Заиста „Што је лакше, окончати један страшан доживљај или га у машти вјечно преживљавати“ с правом се питао Борхесов јунак из приче „Чекање“. Ми се питамо то исто стрпљиво чекајући да мрзитељима бол прозведен августовским изборима 2020-те године колико толико умине и да се црногорска стварност мало по мало почне враћати у стање прихватљиве мржње која остаје велика и вјечна тема људског рода.
