Његошева „Луча” је алегорично дело. У алегоричном облику она износи песникове метафизичке мисли и допуњује на тај начин Његошеву филозофију, проучавајући њено продужење у трансцендентност.
У „Горском вијенцу“, своме најлепшем делу, црногорски мислилац остаје ближе животу, тежиште његових филозофских идеја лежи на пољу етике много пре него у области метафизике. Али пошто су обе гране тесно везане песниковом јединственом личношћу, то се ни филозофске идеје „Горског вијенца“, уколико не садрже само Његошево емпирично сазнање, не могу разумети, ако се не доведу у везу са његовом метафизиком која и песниковом емпиричном сазнању даје тек последњи смисао. Правац његовог метафизичког мишљења одредиле су две компоненте: његов песимизам и његова вера у Бога. Његош је искрено убеђени теиста. Појам божанства он не замишља без појма највише правде и неограничене доброте. Божје свемогућство може према томе, да ствара само добра дела. Али ако је све што постоји на земљи и у васиони, изашло из божје руке, као дело свемогуће воље творца, зато је сав земаљски живот испуњен патњама и несрећом?
У том питању се изражава унутрашњи сукоб у Његошу као мислиоцу, који је углавном сукоб између емпиричара и теисте. Као самосталан дух, црногорски песник је настојао да доведе у склад своје искуство са својом вером. Посматрајући живот отворено и са дубоком проницљивошћу, већ од природе склон меланхолији и песимизму, он није могао превидети да је на овоме свету сума радости и среһе много мања од суме незадовољства и бола. Ако је Бог не само свемогућство, него и највиша доброта, зашто намеће човеку овако жалосну судбину? Чиме је човек себи навукао ову тешку казну? Јер, ако стоји све у божјој моћи, земаљска судбина се никако не може објаснити друкчије него као казна за неки грех.
Црква је примила ово објашњење и на њему почива догма о наследном греху. Али сви знаци говоре за то да се Његош није могао помирити са црквеним образложењем. Библијски грех који је донео Зло у овај свет, учинио му се недовољно јак разлог да објасни пад људског поколења. Такав закључак нам се намеће, кад испитујемо владичину „Лучу”. Јер она износи један много тежи узрок човековог пада, грех у преегзистенцији. Ово решење је било прихватљивије за Његоша, јер пошто тежи грех повлачи сасвим природно и тежу казну, њиме се лакше објашњава судбина под којом човек стење на земљи. „Луча микрокозма“ представља због тога, ако се посматра првенствено са филозофског гледишта и доводи у везу са личношћу њеног аутора, његовим схватањем живота и вером у надземаљски свет, један необично интересантан покушај да се измири крајњи песимизам са религијом.
Сваки мислилац који је искрено веровао у религиозне истине, нашао се једнога дана пред овим питањем, које је морало бити утолико судбоносније што је његов поглед оштрије запажао наличје живота. Међу ове мислиоце треба убројити и Његоша. Већ та чињеница да је на овом унутрашњем сукобу изградио једно засебно песничко дело, доказује довољно да му није стало само до песничке славе, него да је са истим жаром тражио и стварно сазнање о последњим питањима живота и смрти. За његову „Лучу” могло би се, додуше, приметити да је она пре свега један песнички покушај, а да је њена метафизичка подлога била потребна Његошу како би на тој основи дао своме делу оригиналан песнички облик; да према томе метафизика, на којој је заснована његова „Луча“, није од тога непосредног интереса за подизање Његошеве мислилачке физиономије. Али против сличних мишљења може се навести више разлога Песник не бира уопште предмете који немају дубље везе са његовим унутрашњим животом. То важи нарочито за теме које су личне природе, које изражавају песникова лична осећања или његово лично мишљење. Овамо спадају све лирске и филозофске теме. Без дубље личне заинтересованости оне су неизводљиве. И Његошева „Луча“ обрађује један предмет такве врсте. Чак се она издваја између највећих дела религиозне поезије тиме што је њена тема апстрактнија од Милтоновог и Клопштоковог, штaвише и од Дантеовог предмета.
Његош није ни покушао да ову апстрактност надокнади на другој страни, као што су учинили његови претходници. Један разлог за то лежи, додуше, и у краткоћи Његошевог спева.
Због уског оквира Његош је морао да се држи само главних догађаја, побуне и борбе на небу, да сведе број личности на најмању меру и да искључи све споредне епизоде. Уплео је, истина, три већа описа, опис васионе, неба и пакла. Али то су биле једине могућнности које му дозвољавају што конкретније сликање. Од фигура надземаљских бића оцртане су најподробније фигуре Творца и Сотоне. Али то нису више описи, него углавноме излагања мисли. И Творац и Сотона оцртавају своје биће, као представници двају принципа, тиме што излажу своја супротна схватања о божјем царству. У целини спева оне служе колико песничкој, исто толико и филозофској замисли песниковој. Његош је тим фигурама хтео да у песничком облику изложи своје дуалистичко веровање. Ако његов спев упоредимо у том погледу са делима осталих великих религиозних песника, онда излази да у „Лучи” апстрактна излагања, сразмерно обиму целога спева, заузимају више места него што је то случај у Милтоновом, па чак и у Дантеовом делу које иначе, као и Његошева „Луча“, почива на једној апстрактној концепцији. Зар се може онда замислити да је црногорски песник без дубље намере и без нарочите заинтересованости изабрао једну тему која захтева, поред песничког талента, у исто време и јаку концентрацију рефлексивне снаге?
Сам предмет његове „Луче” побија мишљење да идеја преегзистенције и остале метафизичке идеје које сачињавају језгру његовог дела, нису за нашега песника значиле више од једног обичног сижеа. Јер овакав предмет није могао бити плодан, да није, поред песника, у највећој мери заинтересовао и метафизичког мислиоца у Његошу. У истом смислу сведочи нам и владичина личност. Његов живот као и његова дела доказују његове искрене тежње за сазнањем као и самосталност његовог духа који у себи поставља поново најкрупнија филозофска питања и покушава да их реши сопственим размишљањем.
Нема сумње да су и на Његоша као мислиоца деловали најразличитији утицаји који су му долазили из његове богате и многостране лектире. томе не може бити сумње, иако је врло тешко да се ови утицаји изближе одреде. Нарочито „Луча микрокозма” оправдава, као што ће се видети, претпоставку да је црногорски песник унеколико познавао поједине старе филозофе и да је у најмању руку покушао да уђе дубље у поједине њихове идеје.
Али како он, у својој средини, није имао ни спољашње предуслове за њихово систематско упознавање, то није чудо што он своје реминисценције из ове области даје у нејасном и недовољно одређеном облику. При томе не треба никад заборавити прилике, под којима је Његош стицао своје образовање, као ни то да је он првенствено био песник. Због тога би било неправедно кад би се од њега хтело очекивати систематско развијање и излагање филозофске мисли. Али филозофске идеје које улазе у његова песничка дела ипак су драгоцене, не само због песничког облика који их Његош даје, него и као израз високих тежњи њиховог аутора. И ако оне не сачињавају неки систем, оне нису, ипак, без унутрашње везе. Ту везу треба тражити у јединственој песниковој личности. А истраживање Његошеве „филозофије” нема други задатак него да оне идеје које су рaзaсуте по појединим његовим делима доведе у међусобну везу, да из њих створи, уколико је то могуће, једну целину. Та целина неће представљати један филозофски систем који носи своју вредност и свој критериј у себи, али она ће ипак бити од велике користи као израз Његошевог духа. Најповршнији поглед на владичино мишљење мора нас уверити да је Његош искрено осећао све муке сумње и да је искрено тежио за сазнањем.
Иако није хтео да излаже систематски пут и резултате свога размишљања, јер систематско развијање и везивање филозофских мисли није уопште задатак песничког дела — ипак је настојао да бар за себе реши оно питање које га је највише мучило, питање о смислу живота. Свако, ма и најличније решење претпоставља, међутим, извесно јединство великог броја разноврсних закључака. То јединство не изражава се, истина, непосредно у Његошевом песничком делу, али оно је постојало у њему као јединственој личности. Она је критериј владичине филозофије, и само у том смислу може се уопште говорити о Његошевој филозофији.
Алојз Шмаус, Пјесничка и филозофска концепција „Луче микрокозма”.
