Пише: Ранко Рајковић
Од једноличне исхране и недостатка витамина душе нам постају нездраве. Озбиљно побољевају. Кренуло је то прије економске стабилизације, инфлације, санкција, преласка са динара на марку, па са марке на еуро. Менталне слабости су нас опхрвале прије него сазнасмо што значи садржај просјечне потрошачке корпе. Мимоишло нас је ширење свијести о важности очувања физичког и менталног здравља упражњавањем различите исране.
Парадоксално је али истинито да узроци наших обољевања леже у изгладњивању и преједању. Код појединаца, преједања и изгладњавања могу бити последица стреса, наслијеђених гена, неке системске болести. Када се ради о колективу, односно народу, онда су преједања и изгладњивања углавном условљена грубим социјалним и економским раслојавањима. Постоји и трећа варијанта која се односи на наш случај.
Иза наших преједања и изгладњивања стоје емотивни фактори, духовно-асоцијативна стања, рефлекси прошлости или нешто много једноставније. У тој најједноставнијој варијанти код нас се једни преједају а други изгладњују из разлога што пред собом имају једнообразни јеловник. Јеловник нам долази из кухиње гдје је све одавно закувано и од малена нам у виду оброка наметнуто. На менију наше кухиње налази се само једно јело. Код неких то јело развија осјећај зависности, па га троше све више и више. Другима то јело производи алергије због чега га избјегавају. У озрачју домаће кухиње и једнообразног јеловника осмотримо исхрану постреферендумске Црне Горе.
Послије стицања државности укупном друштву се наметала једнообразна исхрана са црногорством као обавезним и свакодневним оброком. Ниједан дан није могао проћи без црногорства на менију. И у свечаним, славским прилкама и током оних уобичајених, чак и међуоброка, то јест ужина, црногорство је сервирано као незаобилазан дио свеопште, такорећи нормативне исхране. Онима који су га конзумирали у великим количинама држава је додјељивала стимулансе и награде. Онима који су каснили или подозриво гледали на трпезу гдје се црногорство служило под обавезно и у изобиљу, по старом породичном обичају државна породица је превртала тањире, а некима се чак и прстом пријетило да ће се власти потрудити да тај и тај за њеном софром више нема што да тражи. Народски речено да ништа неће обидоват.
У постреферендумској Црној Гори недостајали су нам разумни људи који би се досјетили да је макар повремено умјесно спремити и сервирати јело које је по укусу и садржају бар мало различито од црногорства. Да смо имали таквих јела опште здравље би нам било много боље.
Један котао, једно јело, један јеловник учинише да дио људи отпоче тражити изворе другачије исхране. Трагали су за јелима скуваним по старим рецептима и укусима. Нијесу пристали на нутриционистичку дресуру тијела и душе. Уствари те особе су само прибјегле и приклониле се ономе што је уобичајено у нормалном свијету. Телевизјске емисије на свим свјетским каналима потврђују њихов став. Читав свијет тежи различитостима у исхрани, проналази их како у духовној тако и у тјелесној сфери. Покушавају да их примијене у сопственим кухињама свјесни да ће им управо то допринијети бољем имунитету.
По сличном пориву особе већ изнијансираног укуса нијесу пристале да се у постреферендумској Црној Гори врате на служење војног рока, на ризи бизи исхрану, на поновна војничка устајања, подизања и поздрављања државне заставе, на братство и јединство у новом руху, на обавезно гледање телевизијског дневника у коме се редовно извјештавало о непријатељима новостечене државности и њеног национално обавезујућег јеловника.
Многи од њих бијаху одслужили дуг сличној исхрани и у старој и у новој Југославији. Није им пријало поновно постројавање и храна скувана на велико по старом мултикулти нутриционистичком рецепту. Нијесу се помирили са црногорством као обавезним оброком поготово што су врло брзо уочили како се друштво изабарних црногораца, иза паравана од државних застава, гости кавијаром, шампањацем и другим ђаконијама. Запазили су да састављачи домаћег јеловника често омасте сопствене брке увозном, младом прасетином иако у јавности проповиједају да баш од ње долази највећа опасност по наше национално здравље. Прескочићемо причу о раскошним службеним оброцима национално изабраних, чијим се благотробијама угађало у име и на рачун буџета државе по разним меридијанима. Нећемо спомињати ни ексклузивне ресторане унутар државе гдје су обручи тјелохранитеља гарантовали мирно варење деликатеса у стомацима виђених гостију.
Све у свему са државном незвисношћу огромном броју становника укинута је здрава исхрана. Форсирао се један рецепт са истим састојцима уз обиље националних преслачака који је свакодневну исхрану учинио штетном како онима код којих је развио зависност од оброка, тако и онима код којих је произвео алергију на оброк. Због једноличне исхране угрожили смо здравље цијелој држави. Многе је сустигла аутоимуна болест. Неки су јој успјели одољети.*
Као конзументи и уживаоци рекламног, политички пропагандног јеловника, постали смо трапави и млохави, троми у размишљању, осјетљиви на критику свега што нас је у то стање довело. Наметање јеловника и канона о обавезној исхрани доказали су се као одлични асистенти идеологији и униформностима које су из ње произилазиле. Уколико се то настави примијењивати на одрастање нових генерација, ако их од малих ногу будемо тјерали на једноличну исхрану, добићемо кашасто-пастозне нараштаје који ће се слабо сналазити изван себи прилагођених боравишта.
Такве појаве одлично описују америчке документарситичке серије под насловом „Живјети са 300 килограма“. Код нас би се у слободном преводу могло рећи: Живјети у историји са хиљаду година (килограма) државности. Шаблони битисања с огромном тежином подразумијевају разна помагала односно сметала од сједећих и лежећих положаја до положаја за храњење. Нашим уживаоцима ГМО историје и њоме задојене исхране, ни послије овако едукативних емисија, не пада на памет да коригују понуђени јеловник. Одбијају да пробају нешто различито сматрајући га штетним само због земаља из којих то долази.
Модерном свијету је прихватљив наш начин исхране. Чак им је на неки начин и симпатичан. Исказују наклоност и подршку нашим конзумацијама хране али не у смислу величања избора, како је то наша доскорашња политика представљала, већ као разумијевање нашег физичко менталног хендикепа који се својом послушношћу, прилагођава савјетима и без резерве прихвата нову ГМО исхрану. Ми о једноличности исхране која нас је довела у стање тромости и нефункционалности ћутимо. Када се и огласимо онда наши преједени оптужују наше изгладњеле.
Но није све у прехрани. Много тога је у духу и култури. Ту смо прошли још горе.
Послије стицања државне независности оно што је у култури и умјетности било понајмање вриједно, а у науци и образовању блиједо и неубједљиво, похитало је да на себе навуче симболе независности како би се под њима шепурило и уграбило прва мјеста за државном трпезом.
И ту смо успјели да угрозимо културно и духовно наслеђе намећући му једнообразност. Необуздане конзументе црногорства истицали смо у први план на сваком плану. Њихове неумјерености и Гарагантуовске апетите смо величали и награђивали.
Због њих ни према бојама нијесмо показали толеранцију. Осим репрезентативне црвене и жуте све остале боје повукосмо из оптицаја. Нијесмо имали слуха за научна истраживања свјетски познатих нутрициониста који су тврдили да исхрана мора бити шаролика попут боја на богатој витаминској пијаци. Остали смо упорни. И даље инсистирамо на једнообразном јеловнику по коме се једни преједају а други се због понуђеног менија изгладњују.
Наши људи све чешће окрећу леђа домаћем јеловнику. Одлазе због једноличности домаће трпезе. Траже мјеста гдје ће се моћи окријепити и повратити снагу захваљујући другачијим укусима. Када их пронађу неки од њих се почињу преједати. Мисле да ће им то обезбиједити више сигурности коју у својој држави нијесу имали. Гријеше. Наша је држава уникатна у једноличној исхрани и последицама које таква исхрана производи.
—
*
Послије тридесет година избивања по иностранству један наш суграђанин дође на Цетиње. Сви су се утркивали да га позову на ручак и угосте. Више му је било до дружења и разговора него до јела. Ишао он тако с ручка на ручак, с вечере на вечеру до једне уре. Тада, тек што се разданило, прије шест сати изјутра, покуца на врата домаћина. Ови се изненадише јер су ручак планирали за око два сата поподне. Он им се извини и рече „Ако ћете куват ранштан с кастрадином ја ви га нећу долазит“.
Није њега промијенила бездушна туђина но метаболизам сопственог тијела. Данашњим језиком казано испоштовао је метаболизам. Дао му је предност над националним јелом. Тачно је да се култна америчка пјевачица Мадона одушевила ранштаном када је 2016. године боравила у Бечићком хотелу „Сплендид“. Не мање је тачно да се и наши људи с пуним правом могу посветити сопственом здрављу водећи рачуна о садејству тјелесног и менталног уважавајући притом неспорно славна достигнућа наше националне кухиње.
