Пише: Ранко Рајковић
Наш средњи вијек је растегљив попут гуменог ластиша. Душу је дао за веселе играрије с националном историјом коју попут дјеце растежемо почев од чланака, па преко кољена све до око струка.
Нешто нам није ни до чланака. Друго ломимо преко кољена а богами подоста тога вртимо и око струка. Не постоји историјски ниво унутар кога током игре не можемо лагано доскочити, нити има тема око којих се наш средњевјековни ластиш не може растегнути.
Не тако давно чим би чули да се неко или нешто спаја са средњим вијеком по аутоматизму би то повезивали са заосталостима и давно превазиђеним стварима. Поистовјетити некога са средњим вијеком значило је приписати му празновјерје, ограниченост, старомодност, заосталост. У свом поимању средњег вијека под обавезно би сервирали придјев мрачни као што се на ресторанским столовима подразумијева сервирање соли и бибера. Наши политички кругови су се увелико служили синтагмом Мрачни средњи вијек када су пожељели да неког дисквалификују. Промјеном историјских околности ти исти кругови су се почели дичити средњим вијеком иако су мало што о њему знали. Прогласили су га својим. Завољели су га И оваплотили у новој синтагми која гласи Наша Хиљадугодишња државност.
Да би добили тапију на сопствени средњи вијек као народ смо морали проћи кроз двије државне творевине. Прва је била Краљевина Југославија а друга Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Њиховим нестанком дошли смо до независне Црне Горе која је почела да рудари жилу сопствене националне историје баш као што су некада давно Саси рударили сребро на просторима данашње Црне Горе. Самима себи смо приуштили сопствени средњи вијек изједначавајући његов велики дио са својом државном историјом. Од тада нам је Средњи вијек постао свијетла тачка.
Завољели смо га изненадно и прогласили за заштитно лице нове миленијумске државе. За дан војске Црне Горе изабрали смо 7. октобар 1042. године када се у близини Бара одиграла Туђемилска битка. Рачуница показује да је Црногорска војска старија од НАТО савеза 907 година. Наша је војска у НАТО савез унијела велик мираз, богатији од било које чланице што је НАТУ приступила. Можда је вријеме да се у Црној Гори са Нато партнерима формира Иницијативни одбор за прославу Хиљадугошњице Црногорске војске. Све што иде брзо долази.
Било је у нашем сусједству средњевјековних држава али их нико није спомињао с толико елана, еуфорије измаштане носталгије као што ми спомињемо своју. Примјера ради узмите Италијане. За њих историја Италије стаје у мање од 200 година. На историјском стаблу Италија је пет пута слабија од историјски моћне Црне Горе. Наше власти упорно говоре о нашој хиљадугодишњој држави стварајући зазубице сиротој Италији којој не пада на памет чак ни да баштини Римско царство. Чак се и Албанија најмлађа међу нашим сусједима нашла у чуду због дуговјечности Црне Горе. Црна Гора је премашила Метузалема за 50 година. Библија каже да је Метузалем живио 969 година. Влада Црне Горе тврди да је наша држава стара 1020. година. Албански премијер Еди Рама је на рачун наше државе и нашег средњег вијека правио лежерне пошалице да не кажем вицеве. Вјероватно је био вођен љубомором јер Албанија своју државност веже за 1912. годину.
Како из пребогате, свакодневно пласиране националне историје објаснити нашој јавности што значи бити средњевјековна држава на тако малом географском простору као што је наш. Разумни историчари би рекли да су мале средњевјековне државе углавном зависиле од воље моћних сусједа којима су плаћале порезе а некада слале и своје војнике. На тај начин су мале државе одржавале неку врсту унутрашње аутономије. Нажалост ми имамо мало разумних националних историчара. Зато се окренимо логици.
Мале средњевјековне државице су се углавном везивале за рударство и трговину. Из тих дјелатности искрснуло би понека породична лоза то јест презиме које би временом себи прибавила династичка обиљежја. То је ишло преко Римског Папе који би јој послао своју булу, повељу, писмо. Легализација таквих папира слична је данашњим нострификацијама диплома. Папске посланице постале су главни адути националним историчарима. Око тих папира и потврда династичких презименима као око остожја садијевају се националне историје. Ми смо открили и присвојили подоста средњевјековних потврда и династичких остожја. Верање уз тако посложену документацију постао је омиљени спорт наших историчара и политичара. Чак ни овлашни увид у унутрашњи живот тако оформљене средњевјековне државе никога није интересовао нити га је ико приказао.
Непознате су нам историје свакодневног живота. Ништа не знамо о историји свог становања и намјештаја, историји путева и саобраћаја, празника и обичаја, религијске свакодневнице, писмености и образовања, новца и банкарства, одијевања и моде, исхране, кухиње и посуђа, рада, занатства и трговине, пољопривреде, лова и риболова, медицине, катастрофа и епидемија… Упркос општем незнању о једном давном добу ми и даље упорно и папагајски истичемо своју Хиљадугодишњу државност.
У новом постјугословенском времену ми смо се још снажније окренули продубљивању националне историје. Довукли смо из туђих архива разна средњевјековна династичка имена да бих по моделу НОБ историографије приписали себи и својој наводној државности дијелећи их на патриотске и издајничке династије. Последњих деценија исписујемо и промовишемо приче о нашој изворној средњевјековној држави и о туђој окупаторској средњевјековној држави која је наводно подјармила нашу државу.
У својих 99 енциклопедијских варијација Мирослав Крлежа пише да се у средњем вијеку свака битанга која је могла окупити и у своју службу ставити двадесетак мачева и копаља проглашавала за краља. У том тексту Мирослав Крлежа се иронично односи према хрватском, српском, бугарском и ко зна чијем још краљу Бодину. Балканске националне историје именују Бодина као краља Дукље (Зете), краља Словена (Срба), Цара Бугарске, Господара Босне и Рашке….Ми га доживљавамо као најстаријег Црногорца иако му Крлежа једино то наименовање не спомиње. Бодин је ишао у битке. Често су га заробљавали а народ трпио намете како би се скупио новац за откуп Бодина. Из казамата су краља Бодина избављали млетачки трговци преко подмићених тамничара. Бодин би се враћао у своје опустошене земље то јест средњевјековна краљевства и отпочињао нова војевања. Слиједила су нова заробљавања.
Експерти за националну историју стављају Бодина у сами врх идентитетске ЦГ листе. Мирослав Крлежа је по питању Бодина био не само скептичан већ и дубоко ироничан.
