Пише: Матија Стојановић
Све се може оправдати, осим недосљедности.
Тако је говорио француски револуционар, гроф Мирабо. Ових дана, послије више од 200 година, иако не о револуцијама, у Црној Гори се све више говори о уставним ,,пучевима“ или ,,ударима“. Ипак, то се чини с извјесном дозом недосљедности.
Уставни удар или уставни пуч, може се дефинисати као успостављање унутрашњег дисконтинуитета у уставном поретку државе, кроз производњу правног стања противно постојећим изворима права. Шта би у некој држави подвели под ,,изворе права“ , зависи од уставне традиције те државе, а често и од личног сензибилитета тумача. Негдје ће то бити само текст устава и закона, а негдје ће се, поред њих, у изворе устава да се сврстају и: уставни обичаји, конвенције, принципи или начела.
У Црној Гори још увијек није развијен досљедан приступ оваквим питањима, тако да је наш сензибилитет поводом тог питања, може се рећи, у стању настајања. У вези с тим, заступајући стриктно текстуално-формални критеријум, дио јавности тврди да је Уставни одбор Скупштине Црне Горе, 17. децембра 2024, тиме што је констатовао престанак функције судије Уставног суда без претходног обавјештења са сједнице Уставног суда – извршио ,,уставни пуч“.
Дакле, по том виђењу, прекршена је одредба чл. 154 ст. 3 Устава која прописује: .. Наступање разлога за престанак функције или разрјешење утврђује Уставни суд на сједници и о томе обавјештава Скупштину.“
Ипак, треба примјетити да, уколико прошлонедељене догађаје опишемо као уставни пуч, да би, примјеном тог критеријума, морали да се суочимо са десетином уставних пучева из недавне историје Црне Горе, које, међутим, готово нико, па ни Уставни суд, није проблематизовао.
Ево неких примјера:
1.) Предлагање мандатара за састав 37, 39. и 43. Владе
Одредба која се прекршила: „Предсједник Црне Горе предлаже мандатара у року од 30 дана од дана конституисања Скупштине“ (чл. 103, ст. 1 Устава)
Ко је прекршио: Предсједник државе
Како се прекршила: Према текстуалном, а показаће се и историјском и упоредноправном тумачењу Устава Црне Горе, предсједник ЦГ је овлашћен да предложи мандатара у року од 30 дана од конституисања Скупштине. То значи да га он, у другим условима и роковима, нега не може предложити. То би даље значило да у Црној Гори важи максима: „један сазив Скупштине – један мандатар – једна Влада“. То би представљало необично рјешење, које одступа чак и од кабинетског система Уједињеног Краљевства, а свакако од праксе континтенталног европског парламентаризма. Међутим то рјешење је једино које има директан основ у Уставу Црне Горе, јер он једини, у мору од преко 30 европских устава, чин предлагање мандатара изричито веже за тренутак конституисање парламента, без да садржи одредбе о евентуалном поновном поступку предлагања. С обзиром на ово, предлагање мандатара за састав 37. Владе (20. фебруар 2008) и 39. Владе (14. децембар 2010), која су извршена послије оставки њима претходећих Влада, учињена су послије више од годину дана од конституисања одговарајућих скупштинских сазива. Исто се догодило и приликом предлагања мандатара за састав 43. Владе који је учињен 3. марта 2022, више од годину и по дана по конституисању 27. сазива Скупштине (20. септембар 2020). Свако ово предлагање, може се рећи да представља ,,уставни пуч“, будући да је извршено супротно Уставом утврђених услова. Овдје се може придодати, иако је то учињено на основу касније укинутих одредба Закона о предсједнику Црне Горе, и проглашавања првог мандатара за састав 44. Владе (26. децембра 2022) – премда је тај догађај, из других разлога, изазвао дискусију и каснију реакцију Уставног суда.
2.) Сазивање Првог редовног засиједања Скупштине Црне Горе у 2022. и избор 43. Владе
Одредба која се прекршила: „Предсједник Скупштине представља Скупштину, сазива Скупштину на сједнице и предсједава им (…).“ (чл. 89, ст. 2)
Матија Стојановић: Храм или гробница : капелска афера пред Уставним судом Црне Горе
Ко је прекршио: посланици (тада) нове парламентарне већине
Како се прекршила: Према цитираној одредби Устава, једини ко је овлашћен да сазива Скупштину на сједницу је предсједник Скупштине (или вршилац те дужности). Када је 7. фебруара 2022. са функције предсједника Скупштине разријешен Алекса Бечић, на мјесто в.д. предсједника Скупштине ступио је Страхиња Булајић, у складу с одредбом чл. 16 ст. 3 Пословника Скупштине: „Ако је предсједнику Скупштине престао мандат прије истека времена на које је биран, дужност предсједника Скупштине, до избора новог предсједника, врши потпредсједник Скупштине из клуба посланика који има већи број посланика.“ Примјеном исте одредбе, послије оставке Булајића, мјесто в.д. предсједника Скупштине је имало да припадне Бранки Бошњак. Међутим, како Пословник у чл. 23 ст. 1 прописује да потпредсједнику Скупштине (а утолико више в.д-у предсједника) функција престаје „по поступку и на начин предвиђеним за престанак функције предсједника Скупштине“, то је било јасно да Булајићу функција још увијек није престала, те да је он и даље једини овлашћен да сазива Скупштину на сједницу. Наиме, према чл. 14, ст. 2-3 Пословника, Булајићу је, будући да је оставку дао између двије сједнице, функција требала да престане тек „на првој наредној сједници Скупштине“, на којој би Скупштина било дужна да „констатује престанак по том основу “. Из овог разлога, Бошњак је одбијала да сазове Скупштину на сједницу, тврдећи да је потребно прво констатовати оставку Булајића. Суочени с немогућношћу да их в.д. предсједника Скупштине сазова на сједницу, посланици ЦБ, ДПС-ЛП, БС, СДП-АК, АЛ, СД и СНП-а су одлучили занемаре цитиране одредбе Устава и Пословника, и да се позивајући се на начело „ко може више може и мање“ (?) – „самосазову“ на сједницу Првог редовног засиједања у 2022, бирајући новог в.д. предсједника Скупштине и, више од тога – нову, 43. Владу Црне Горе.
3.) Распуштање 27. сазива Скупштине Црне Горе
Одредба која се прекршила: „ (I) Скупштина се распушта, ако не изабере Владу у року од 90 дана од дана када предсједник Црне Горе први пут предложи мандатара. (II) Ако Скупштина дуже вријеме не обавља надлежности утврђене Уставом, Влада може, пошто саслуша мишљење предсједника Скупштине и предсједника клубова посланика у Скупштини, распустити Скупштину. (III) Скупштина се распушта указом предсједника Црне Горе.“ (чл. 92, ст. 1-3)
Ко је прекршио: предсједник Црне Горе
Како је прекршио: Устав Црне Горе јасно прописује да се Скупштина може распустити искључиво у два случаја: 1.) уколико не изабере предсједника Владе у року од 90 дана од када предсједник Црне Горе први пут предложи мандатара 2.) уколико дуже вријеме не обавља своје Уставом одређене надлежности, а по претходној одлуци Владе. 16. марта 2023, предсједник Црне Горе, Мило Ђукановић, донио је Указ о распуштању 27. сазива Скупштине Црне Горе заједно са Одлуком о расписивању ванредних парламентарних избора. Предсједник државе је том приликом занемарио чињеницу да није испуњен ни један од претходно цитираних услова. Ем је (био) изабран предсједник Владе у року од 90 дана од када је предсједник државе први пут предложио мандатара (мандатар за састав 44. Владе, нит је био први, нит га је предложио предсједник), ем није донијета било каква претходна одлука Владе о распуштању Скупштине. Предсједник је, међутим, занемарио ова два услова. Распустио је Скупштину, конституишућу нови основ њено распуштање, који се заснивао на његовој дискреционој одлуци.
Ово су само неки маркантни примјери које сам издвојио с намјером да илуструјем сљедећу поенту: ако сматрамо да је догађај од 17. децембра 2024 „уставни пуч“, онда треба да се суочимо с чињеницом да је у Црној Гори, у претходних 15-ак година, извршено више уставних пучева, почев од „пучева“ у којима су биране нове Владе, до оних у којима је распуштана Скупштина. Ако би све ове „пучистичке“ периоде сматрали неуставним, испало би да је безмало пола политичког живота Црне Горе од осамостаљења вршен у „неуставним“ оквирима (да не улазимо у период који је претходио усвајању Устава од 2007). Не видим како бисмо изашли на крај с том констатацијом. Међутим, треба признати да је Устав Црне Горе од 2007. недоречен у бројним битним аспектима, те да је то чињеница коју је увидјела и Венецијанска комисија, примјећујући да му недостају одговарајући „механизми институционалне деблокаде“ . Овакво стање просто призива политичке актере на „креативна“ тумачења Устава, што, иако је често неопходно у Црној Гори, свакако није пожељно у једном друштву које тежи да се утемељи на начелу уставности. Међутим, такво стање се мијења одговарајућим ревизијама Устава (на то указује и ВК), будући да управо у његовој недоречености леже узроци ,,креативној пракси“. Не треба заборавити да је и сама судска контрола уставности у Сједињеним Америчким Државама (а по угледу на њу и другдје у свијету) настала, не на основу изричитих одредба Устава САД, већ на основу „креативног“ тумачења судије Џона Маршала; који је у одлуци „Марбурy в. Мадисон“ из 1803, иако без неспорних основа у Уставу САД, Врховном суду САД наденуо право да контролише уставност законских аката Конгреса, позиционирајући га тиме као врховног тумача Устава САД.
Многи би данас, претпостављам и поступање судије Маршала класификовали као „уставни пуч“. Они би, наравно, на то имали право – али би морали да се суоче с логичким посљедицама таквог критеријума. Како у том случају, тако и у случају ,,уставних пучева“ у Црној Гори.
Извор: Борба
