Пише: Рамзи Баруд
Превод: Журнал
Ситуација у Гази данас драматично осликава феномен израелске експционализма. Израел користи изгладњивање два милиона Палестинаца у блокираном и разореном Појасу Газе као средство притиска, како би изнудио политичке уступке од палестинских покрета који дјелују на том подручју.
Канцеларија Уједињених нација за координацију хуманитарних послова (OCHA) описала је 23. априла тренутну хуманитарну ситуацију у Гази као „најгору од почетка рата“. И поред тежине таквих упозорења, она се често примају као тек још једна вијест, без озбиљније реакције или значајније јавне расправе.
Израелска кршења међународног и хуманитарног права у вези са окупацијом Палестине одавно су документована и неспорна чињеница. Данас се, међутим, рађа нова димензија израелског ексепционализма — способност да се цијело становништво систематски држи на ивици глади, и да такав поступак, не само што пролази без санкција, већ понекад чак наилази и на оправдање.
Народ Газе и даље пролази кроз незапамћену људску трагедију. Око десет одсто становништва нестало је у вихору рата — убијени, нестали, тешко рањени. На скученом простору од свега 365 квадратних километара, који је већином претворен у рушевине, живе без основних услова за живот — без лијекова, без струје, без питке воде. Умирање од болести које су другдје давно постале изљечиве, у Гази је свакодневица. Људи су препуштени сами себи, у свијету који је, чини се, огуглао на њихову патњу.
Упркос оваквим околностима, Израел наставља да дјелује некажњено, као да спроводи бруталан и дуготрајан експеримент, док велики дио свијета посматра с различитим степеном гњева, немоћи или потпуне равнодушности.
Питање улоге међународне заједнице и даље је кључно. Док је примјена међународног права један аспект, други је вршење неопходног притиска како би се омогућио приступ основним животним потрепштинама, попут хране и воде, становништву које је на ивици глади. За народ Газе, чак су и те елементарне потребе постале недостижне, након деценија у којима су им очекивања стално обесмишљавана.
Током јавних расправа у Хагу, које су почеле 28. априла, представници многих држава апеловали су на Међународни суд правде да искористи свој ауторитет као највиша правосудна инстанца и наложи Израелу да обустави изгладњивање палестинског народа.
„Израел не смије колективно кажњавати заштићени палестински народ,” изјавио је представник Јужне Африке, Џејмион Хендрикс. Саудијски изасланик Мухамед Сауд Алнасер додао је да је Израел Појас Газе претворио у „стравичну гомилу рушевина, усмртивши хиљаде невиних и беспомоћних људи.”
Представници Кине, Египта, Алжира, Јужне Африке и других земаља у тону су подржали овакве ставове, сагласивши се с оштром оцјеном Филипа Лазаранија, шефа УН-ове агенције за помоћ палестинским избјеглицама (UNRWA), који је још у марту упозорио да Израел примјењује стратегију „претварања хуманитарне помоћи у средство ратовања” — односно, да помоћ више није начин спасавања живота, већ инструмент притиска и контроле над већ исцрпљеним становништвом.
Тврдња да је Израел изгладњивање становништва свјесно претворио у средство ратовања не захтијева никакве спољне доказе — сам Израел је то званично саопштио. Тадашњи министар одбране, Јоав Галант, већ 9. октобра 2023, само два дана након почетка рата који многи називају геноцидним, јавно је објавио да се уводи „потпуна опсада” Газе.
Његове ријечи — „Уводимо потпуну опсаду Газе. Нема струје, нема хране, нема воде, нема горива — све је затворено. Боримо се против људских животиња и поступамо у складу с тим” — нису биле непромишљен испад, већ хладнокрвно артикулисање државне политике, засноване на реторици дехуманизације и спровођене немилосрдном силом.
То „поступање у складу с тим” није се ограничило само на затварање граница и блокаду хуманитарне помоћи. И када је помоћ била допуштена, израелска војска отварала је ватру на очајне цивиле, међу којима је било и дјеце, који су се окупљали у нади да ће добити основне намирнице — гађани су заједно са камионима с хуманитарном робом. Један од најстрашнијих догађаја збио се 29. фебруара 2024. у Гази, када су, према извјештајима, израелске снаге убиле 112 Палестинаца, а раниле њих још 750.
Кетрин Херст: Популарни израелски блогери позивају на „брисање сваког живог створа у Гази“
Овај догађај био је први у низу онога што ће касније постати познато као „масакри због брашна“. Слични инциденти услиједили су у наредним данима, а у међувремену је Израел наставио с бомбардовањем пекара, складишта хуманитарне помоћи и волонтера задужених за њену подјелу. Намјера је била јасна — изгладњивањем Палестинаца створити услове за уцјењивачке преговоре, а можда и отворити пут ка етничком чишћењу становништва.
Првог априла 2024. догодио се нови потресан инцидент када је израелска војна беспилотна летјелица гађала конвој организације World Central Kitchen, при чему је убијено шест међународних хуманитараца и њихов палестински возач. Тај напад довео је до масовног повлачења преосталих међународних радника из Газе.
Неколико мјесеци касније, почев од октобра 2024, сјеверна Газа стављена је под строгу опсаду, с намјером да се становништво присили на повлачење ка југу, потенцијално све до пустиње Синај. Упркос глади и систематском притиску, воља становника Газе није сломљена. Напротив, према извјештајима, стотине хиљада људи почеле су да се враћају у своје разорене домове и градове на сјеверу.
Када је Израел 18. марта поништио споразум о прекиду ватре који је био резултат вишедневних преговора, поново је прибјегао изгладњивању као оружју. Западне владе на тај повратак рату и политици изгладњивања реаговале су млако или уопште нису реаговале.
„Изгладњивање цивила као начин ратовања“ јасно је дефинисано као ратни злочин у међународном праву, што је изричито наведено у Римском статуту. Ипак, сама релевантност тих правних оквира доводи се у питање када они који тврде да су њихови чувари и заступници — одбијају да их примјењују и спроводе.
Кетрин Херст: Популарни израелски блогери позивају на „брисање сваког живог створа у Гази“
Непоступање међународне заједнице у овом периоду огромне људске патње дубоко је поткопало значај међународног права. Посљедице овог моралног и политичког неуспјеха могу бити далекосежне, идући далеко изван палестинског питања — погађајући само срце човјечанства.
Ипак, нада остаје — да ће основна људска самилост, независно од правних механизама, на крају натјерати свијет да обезбиједи Гази барем најосновније: брашно, шећер, воду. Уколико се ни то не буде могло обезбиједити, то ће у годинама које долазе поставити болно питање: у шта се претворила наша заједничка човјечност?
Др Рамзи Баруд је новинар, аутор и главни уредник The Palestine Chronicle. Аутор је шест књига. Његово најновије дјело, које је уредио заједно с Иланом Папеом, носи назив Our Vision for Liberation: Engaged Palestinian Leaders and Intellectuals Speak Out. Између осталих, написао је и My Father was a Freedom Fighter и The Last Earth. Баруд је и стални сарадник-истраживач Центра за ислам и глобална питања (CIGA).
Извор: Jordan Times
