Пише: Рамиз Хаџибеговић
Ћамила Сијарића упознао сам на Међународном сајму књига у Београду, 1983. године. Послужен кафом на штанду сарајевског „Ослобођења“, као добри дух, својим радозналим очима пређе преко моје фигуре и упита: „Како рече да се зовеш“? На мој одговор, направи драмску паузу и приупита: „Шта је теби Смајо Хаџибеговић“? Био је то повод да исприча неколико занимљивих догађаја из времена свог школовања у скопској Медреси и дружења са Рифатом Бурџовићем и Смајом. Од тада, наши сусрети су постали скоро редовна појава у време Сајма, и повремено у току манифестације „Ратковићеве вечери поезије“ у Бијелом Пољу.
Ћамил је био посебна инспирација за моју непресушну радозналост о многим темама завичајне историје, антропологије, културе, етнологије, и друге видове друштвеног живота људи са тог простора. Наш разговор је увек имао своју меру и цену међусобног разумевања; из сваког сусрета нешто ново сам чуо и доста научио.
Са именом харизматичне, интелектуалне и креативне персоне, тешко да је неко пре њега, а поготово касније, био толико пожељан и радо виђен гост у Београду. Био је омиљен у сваком друштву: међу писцима, уметницима, глумцима, новинарима, једнако као и међу обичним светом. Била је то искрена емпатија коју су показивали Београђани према њему. Не скривајући задовољство због тога, Ћамил је с лакоћом успостављао пријатељ- ства и увлачио се људима под кожу. У то време, топлокрвни и самозаљубљен Београд имао је високу меру сваке толеранције и респекта, а посебно уважавања, по којој можемо утврђивати шта је значајно у књижевности Ћамила Сијарића и колико је у то време био драгоцен. Град никога није остављао равнодушним, иако је многе знао оставити на миру и у свом спокоју. Живот је бубрио и богатио се далеко од сваког провинцијализма и беде, где су свакодневно навирала нова сазнања и појављивале се мале, обичне људске ствари, које су становнике овог града чиниле срећним.
После краћег, касно поподневног, одмора у свом одомаћеном преноћишту хотела „Балкан“, Ћамил је одлазио у ресторан „Клуб књижевника“, култно место окуп- љања и дружења писаца, уметника, глумаца, новинара, боема и интелектуалне елите Београда и Србије. Била је то угледна и импонзантна регионална, неформална кафанска институција, или самосвојно гастро-хедонистичко позориште кафанске културе. Без цензуре и аутоцензуре, било је то место књижевне, уметничке и сваке друге слободе, где су се износила и размењивала различита стајалишта. У то време, бар декларативно или привидно, припадност балканском простору је била старија од сваке поделе и разлика, што је, вероватно, тајна књижевно-уметничког суживота, коју можда нисмо увек схватали на прави начин.
Ћамилова појава у Клубу увек је имала карактер радосне и изненађујуће сензације. Привилеговани су се сматрали они који су били у његовом друштву, а он лежеран, спонтан, бескрајно духовит шерет, са суптилном иронијом која је имала своје пристојне границе. Са посебном ауром и алхемијом, бечким стилом, са лепим манирима савршено усклађеним са његовим витким телом, зрачио је енергијом поверења, мудрости, знања, отмености, господствености. Бити запажен таквом амбијенту и свету који се по свему разликује од света у коме је рођен, одрастао и васпитаван, било је далеко чудније него бити другачији у сопственој кући.
Као истински човек балканске културе, у својој мисаоној полихронији, природно и с разлогом, Ћамил је својим беседама померао границе људске мудрости, што је остављало снажан и дубок утисак код свих присутних. Као добри дух и помиритељ, он је ненаметљиво и са мудрошћу, потирао бескрајно заморне и полемичке београдске наративе, доносећи са собом другачију књижевну мантру, којом је утирао пут, како би једни другима били ближи. Где је добра, весела и занимљива прича, ту су и многи додири, спојеви и пријатељства, а његова беседа је будила, носила, обузимала, генерисала и преносила се из једног облика у други, из старога у младо, из боје у боју, из сушног у кишно, из статичног у динамично. Чак и они који су имали најслабији слух, трудили су се да не пропусте ниједну његову реч. Штавише, није им излазио из лезета и мерака, што му је с нескривеном радошћу импоновало. С друге стране, никад није заборавио да укаже на чињеницу да та међусобна емпатија Београда и њега, има дубоке корене и да му је Београд у души.
Оригиналан, једноставан, директан, проницљив и интелигентан, баштиник културних и цивилизацијских оквира, лишен свих религиознах и националних предрасуда и изразите културе, писмености и пристојности, својим деликатним господским духом био је самосвојна појава и аутентични интелектуалац који се држи својих принципа, представљајући свест и савест нашег времена. У свом богатству различитости, високе духовности и бескрајне духовитости, где год да се налазио, он је своју природу са собом носио.
Услед редуковања непосредне комуникације, социјалне изолованости и усамљености, човек је данас заборавио да прича, а говор је један од највиших облика осмишљења и улепшавања човековог живота. Нестали су старији који су били оратори и мудраци претходних времена. Многи знају писати, али се плаше изговорене речи. Уосталом, свако говорништво је колико творевина духа, толико и вештина, будући да речи не откривају само предмет говора већ и говорника. И баш зато, угодан је осећај упознавања и зближавања људи који воле спонтано изговорену реч.
Ћамил није био само писац већ и мудрац, који је упамћен по својој ненадмашној реторичкој вештини. Волео је да слуша, али још више да прича. Понекад ми се чинило да је уживао у својој причи. Садржаје својих наратива није везивао за велике теме и значајне историјске догађаје, већ је тумачио и осветљавао све оно што је прикривено сенкама људске и животне недоречености. Сваки наратив је градио попут мрава или птице која прави гнездо – зрно по зрно, сламчицу по сламчицу, гранчицу по гранчицу. Није журио. У његовим реченицама се, са фрапантном способношћу, уједињују збиља и игра, наивност и мудрост, анегдота и визија, језик и предмет, слика и значење, поезија и проза, природа и култура. Знао је да се лагано и сигурно приближи оном чему је тежио. За њега је разговор значио додир, тихи додир са временом, ветром и кишом; опипавање присуства под дугим сенкама претходног и будућег, блиског и удаљеног. Једноставношћу израза и богатством значења, свака његова беседа наликовала је каравану који пустоши и несметано пролази нашом стварношћу.
Заљубљен у минимализам, снен и занесен, живописан, пун снажних осећања, између уздаха и трептаја, осенченог тона, дубоке емоције, имао је увек релаксирајући хедонистички став. То га је издвајало међу усамљене поетско-литерарне појаве. Био је иста особа у различитим околностима, што је изазивало симпатије и разумевање других. Створио је свој простор вредности у које никад није сумњао. Носио је у себи неограничену емпатију која не зна за дистанцу, не прави разлику између себе и других, наших и њихових, пријатеља и непријатеља, ближњих и странаца; био је грађанин света. Није хтео да се повинује укусима и предрасудама, стереотипима и помодарству. Мудар, толерантан, тактичан, благ. Сада ми се чини да је у једном животу имао више живота, јер никоме није остао дужан. На његовом лицу се очитовало позитивно осећање радости којим тријумфује у сваком разговору, дијалогу, полемици, расправи, дискусији. Да би човек имао тај дар, мора имати у себи љубав, као безусловно позитиван став који заузима наспрам света.
Заљубљен у минимализам, снен и занесен, живописан, пун снажних осећања, између уздаха и трептаја, осенченог тона, дубоке емоције, имао је увек релаксирајући хедонистички став. То га је издвајало међу усамљене поетско-литерарне појаве. Био је иста особа у различитим околностима, што је изазивало симпатије и разумевање других. Створио је свој простор вредности у које никад није сумњао. Носио је у себи неограничену емпатију која не зна за дистанцу, не прави разлику између себе и других, наших и њихових, пријатеља и непријатеља, ближњих и странаца; био је грађанин света. Није хтео да се повинује укусима и предрасудама, стереотипима и помодарству. Мудар, толерантан, тактичан, благ. Сада ми се чини да је у једном животу имао више живота, јер никоме није остао дужан. На његовом лицу се очитовало позитивно осећање радости којим тријумфује у сваком разговору, дијалогу, полемици, расправи, дискусији. Да би човек имао тај дар, мора имати у себи љубав, као безусловно позитиван став који заузима наспрам света.
Кроз проницање најдубље тајне људске душе он је, језиком уздржане самилости, на посебан и сензибилан начин описивао менталитет и карактер људи са свог завичајног постора. Својом оригиналном репрезентативношћу, Ћамил је реторички реанимирао обичаје, културу, традицију, сећање и све друге видове испољавања живота свог родног краја; осветљавао узроке и последице распада патријархалног мо- дела друштвене заједнице. Утопљен у свој народ, њихов морал, њихове митове и језик, свака његова изговорена реч је била чувар народног језика, будилник народне свести, народног поноса и врлина; била је то темељна школа и уточиште свега што је добро, лепо и узвишено. Као даровити баштиник предачке ватре, чувао је сваку реч, пазио на њих, неговао их ујутру, навече, по зими и суши, док је испијао своју меракли кафу. Сећам се једне његове опаске: „Ако ти је до приче, боље разговарај са својом сенком него са досадним и празним људима“.
Са духовним корењем свог порекла, у свакој својој речи и реченици тражио је и налазио смисао у детаљу, унутрашњој равнотежи и изнад свега, љубав према завичају. Без урнека, његова реч је имала јасно одређену потку и основу, рубове и ивице, као ћилим у најлепшој гостинској соби, као слика из некаквог масивног рама, или уштиркана постељина наших мајки. Таквом реториком настојао је да отргне део прошлости од заборава, да лингвистичке феномене пренесе будућим нараштајима, како би они имали могућност да многе нејасноће разреше до краја. Указивао на потребу очувања свог идентитета, своје прошлости, традиције и самосвојности; уносио завичајну топономију кроз слојевите слике виђеног, инспирисане личним доживљајем.
Као писац егзистенцијалне дубине и космополитске ширине, носио је радост и оптимизам у обична познанства, у дугогодишња пријатељства, али и у животе оних с којима се први пут видео. Било је то природно стање слободне личности и хедонизам за кога је романтика стил, а не суштина. Са високим интелектуалним обзирима према саговорнику, али и себи, умео је да слушањем стимулише говорника. Рекао бих да је стално био у својеврсном нескладу између онога што друштво очекује од њега и онога што он од себе самог очекује. Нисам га чуо да је у причи обећавао оно за шта зна да му се отима и да од тога у шта се заклиње неће бити ништа.
Без сумње, Ћамил је поседовао изваредну меморију, али и потенцијал, да на јединствен начин тумачи и анализира слику духовног и друштвеног стања модерног доба и света, како у локалним тако и глобалним оквирима. Проналазио је лепоту у судару своје епохе и модерног доба. Својим тихим и поузданим речима, знао је напустити конвенционални лингвистички колосек како би повукао нову бразду кроз неиспитане области мисли и живота. Зрелом једноставношћу, префињеном иронијом, брилијантним стилом, семантичком суштином, служио се и језиком савремене лек-сике. Естетика његове реченице била је беспрекорна; свака реч је имала јасноћу, дубину, снагу, способност да изрази праве емоције, украшене и обогаћене књижевним елементе живота.
Ћамил Сијарић у ослобођеном Јасеновцу, априла 1945: Као да се преда мном отворио сам пакао …
Свестан своје изузетности и посебности, спадао је у ретке и драгоцене саговорнике чија је врлина у томе што вам саопштавају оно што вам можда никад не би пало на памет, што ни од кога другог не бисте могли чути. Чинило вам се да он зна нешто што други не знају, и зна да они то не знају, али и да поседује нешто што други немају. Такав однос је био прилика за преиспитивање истинитости ставова који су предмет разговора. Препознајући такву разноликост као вредност самог животног постојања, руководио се моралним принципима на којима је градио односе пријатељ- ства и другарства. Штавише, његов скептицизам је углавном био опомињујући, мудар и духовит. Такви људи откривају скривене лепоте свакодневног живота и уносе светлост у живот својих ближњих – породице, пријатеља, сарадника, а с друге стране, надвијају облаке сумње над оне чија ускогрудост и недостатак визије не дозвољава постојање различитости и слободе изражавања у свом окружењу.
Ћамил Сијарић је био уметник речи и приповедања. Као реторички чаробњак и својеврсни диверзитет, он је својим речим померао епско приповедачке границе. Његов језик, пун берићета, пружао се преко времена и ограничења, кроз сусрет са стварним, реалним, фикцијским, оностраним, ка суштини људског постојања. Била је то спонтана конвенција, говорна пракса. Речи лишене сваке баналне наративности подстицале су машту и подмиривале жељу за неуобичајеним и неочекиваним. Његова реторика је имала много светла и топлоте, емотивну и сугестивну јачину. Речи, које су израњале из архетипских наслага, чувале су највеће тајне и непосредно генерисале духовну дубину његове личности, медитивне и саморефлексивне персоналности.
Реторика је његова најдрагоценија драгоценост, које се никад није заситио. Стари филозофи су реторику сматрали литерарном матуром и чуварем традиције, истичући да је говор чувар народног језика, будилник народне свести, народног поноса и врлина; школа и уточиште свега што је добро, лепо и узвишено. У његовом случају, реторика је стварала форму у коју се скривало биће које је ову форму изнедрило, док снажна мисаона концентрација и каскада, представљају много више од пуког чина разбијања баналности тренутка. Њоме је терао метеж и маглу кроз наш балкански бесмисао, и демонстрирао интерпретативну разноликост, која трага за специфичном одликом везе с традицијом, а она је код сваког књижевника другачија. У низу специфичних и самосвојних реторичких наратива и промишљању свог искуства, знао се препустити медитацији и поетској медијацији.
Као незабораван умник и уметник приче, Ћамил није био жустри полемичар, политички оратор за масе, већ дискретни и тихи мудрац који није тако јефтино, брзо и лако продавао своје речи. Његове речи су живеле у миру са тихом јесењом кишом, лахором који се једва чекао за витлај вршидбене пљеве. Свака његова реч била је светиљка једне приче, интима и прозор једног или више живота. Имао је истанчан осећај за опажај детаља, будући да је његово искуство било поузданије и јаче од готове слике, а погледи на људе били су оригинални и оштроумни. За сваког је проналазио своју суштину, своју меру разумевања. Стварао је утисак чаролије која слушаоце преноси у неку лепшу димензију времена и простора.
Иако је носио храброст горштака, празног мајчиног брашњеника и суровост зимских хладноћа, пре би се могло рећи да је равна и питома Војводина била његов завичај. Изворан, спонтан и искрен, никада није одступао од својих вредносних и моралних принципа. Својом присношћу и топлином, носио је идеал очинског и истинитог. Био је предан и осетљив трагалац за истином о људима, догађајима и збивањима.
Његове речи, које су знале збунити свемир, долазиле су из срца и душе. Биле су – једноставне, развучене, просте, удвојене, сложене, деликатне, суптилне, нежне, трајне, јутарње, вечерње, ноћне, дневне, лење, бритке, узнесене, крилате, небеске, тврде, кратке, мушке, професорске, глумачке; речи од немила и недрага, мостови, олује, тишине, буре и рушевине, ветрови и спокоји, речи од лимског песка и камена са брда Бихора и Шиповице, од софре до веридбе. Далеко од тога да буде херој, али његова реч је била променљива, стидљива, невина, пожудна, брбљива, ћутљива, трома, меланхолична и пријатна, искрена, пуна знања и дилема; реч која заводи, жари и пали, дарује и кажњава, кроти и дивља, која нас помера у меки привид савремене вештине живљења, у димензију срозаног живота. Кога није слушао не може разумети, још мање осетити снагу и моћ његових речи. Слушајући га док беседи, чинило ми се да његов живот није са њим, да је испред њега, или да ће тек доћи. Тешко да га је некада реч издала, преварила, завела, да му је ускратила поверење и оданост.
Политика, идеологија, па ни религија, нису га тангирали. Окренут светлим странама и радостима живота, Ћамил је оно што од давнина називамо „филозоф човек“. Проповедник реторике као религије, која сваком постојању и егзистенцији даје смисао. Живео је спонтано и једноставно; био је загледан у лепоту сабаха и јутарње росе, свакојаког мерака, акшамлука и дерта. У потрази за океанском блискошћу, био је господин дистанце и свега што доспева од првог комшије, брата, земљака, колеге или кафанског стола. Без чежње за извесношћу и жала за благодетима сутрашњег дана, свакодневница му је била најближа, препознатљивија, пресуднија. „Треба путовати далеко, а волети свој дом“, говорио је. Његова магичност се састојала у једноставности врлина античких филозофа стоицизма, кроз коју се кристалише суштина људске мудрости.
Био је реторички јунак посебног соја и кова. Његова реч је отварала и она последња врата, која је у свакој бајци ризично и по живот опасно отварати. Хипнотисао је отвореношћу, строгом беспрекорном лепотом нарације. Његова раскошна усмена реч, лепа као небо, није само обичан алат; таква беседа нас употпуњује, трансформише, ресетује, инспирише и помаже да откријемо себе и друге. Неко је рекао да је „реч највеће и најзначајније човеково откриће“, а Ћамил је поседовао реторичко богатство, у најлепшем смислу те речи, које ће тешко неко надмашити. Иза својих ре- ченица, мирних као у предвечерју речна маина, нико лепше није реконструисао свој живот, а посебно делове сопственог детињства и младости, од њега. Селећи свој глас од цветних пашњака у подножје Бјеласице, Проклетија или поред Лима, преко Скопља, Врања, Београда и Сарајева, он је уписивао свој глас у чежњиву ностагију, снова и привиђења. У овом суровом и посрнулом свету, лепота његових речи и њихова раскош и постојаност, једре кроз свако време и било коју стварност.
Његов поглед на свет, једноставан као једноставност, био је изражен необичним регистром – на вербално фасцинантан начин он је плео своје узбудљиве светове, смело се крећући кроз легенде, обичаје, шале, анегдоте и досетке. Сваку анегдоту је причао тако да никад ниси сигуран да ли је то стварни наратив или његова фикција. Елегантан и кад просипа једноставне народне изразе, пословице и загонетке. Својим саговорницима није давао разлоге за такве наративе, али их је с благочестивошћу водио са собом куд год би се обрео. Његови монолози, налик на молитву, били су пуни аутоироније, симболике, метафоре, метафизике, префињене ироније, алегорије, али и фикције. Ни са чим се није могла мерити његова комуникација са саговорницима, макар и да ништа не каже, јер је то била суштина посебне слободе и комоције. Као добри дух, он је свакој нарацији веровао, држао до става и убеђења, до избора и одговорности, до осећања слободе. Умео је да се нашали и на сопствени рачун кад осети да је опширан или да замара. Интелектуално и подстицајно, његове речи су заводиле, али и опомињале. Понекад их је било лакше усвојити него утврдити шта бисте са њима.
Ћамил Сијарић је јединствена личност у нашој новијој књижевној и култур- ној историји, и оно најбоље што становници севера Црне Горе могу свету да дају на увид. Био је већи од времена, топлији од љубави, и човек изван и изнад доброте; он је јединство своје тајне и свог објашњења. Да би потврдио свој огроман уметнички дар, није му било потребно ослањање ни на штаке изабраног политичара, ни на управничке фотеље у издавачким кућама, радију и телевизији, ни на директорске кабинете, чак ни на разноразне књижевне награде, које једни другима деле пролазни сердари и војводе. Увек, био и остао алтернативан и бескомпромисан; учтив, кооперативан, али никад савезник пролазних власти, никад спреман на трговину својим даром. Остао свој, упркос свим променама у карактеру и ризицима различитих епоха, и кроз све политичке расплете, па и посрнућа у која сваки народ гурају замке. Такви слободни људи никоме не служе осим својој савести.
Другачији од осталих, непролазно вредан, капитално значајан, Ћамил Сијарић ће својом књижевном заоставштином ударити печат за свако време и за сваку стварност. По њему ће се једно доба препознавати и памтити. Таквог писца нећемо, сва је прилика, задуго имати, а његове речи остаће наша узданица усправности и стоичности.
Извор: Нова Зора
