Пише: Радомир Уљаревић
Илија Лакушић, пјесник „Робије иза стакла“, коначно је на слободи. Смрт није имала шанси, његов живот је „Папирова побједа“.
Нема већег распона него између слободе и робије, и нема драматичнијег односа. „Робија иза стакла“ нас упућује на неку врсту слободне робије, на робију иза стакла, робију која је виши ступањ слободе, јер одиста може се робовати слободи, и то је најтежа и најскупља робија, поетским метром се може само мјерити, дакле аршином који је нешто теже дефинисати, али се подразумијева и може да га наслути само онај који се евентуално занима за поезију.
Писац се до краја не одриче свечаног тона који памтимо још из „Робије иза стакла“, али тај тон је постао час ироничан, час подругљив и нескривено патетичан. Мало је пјесника који су се толико мијењали, као што је то Лакушић, а остајо је исти, рекли смо, ту је свечани тон којим се саопштавају само озбиљне и без-коначне ствари.
Лакушић је изградио самосвојан увјерљив глас, и усвојио тај свечарски пјеснички тон, који ће освајати и усвајати и домицилна књижевност, прије или касније. Лакушић је пјесник поетичких парадокса са којима готово да се није суочавала овдашња пјесничка сцена, пјесник промишљених и осмишљених интервенција у језику, пјесник који је истовремено супериорно модеран, и супериорно ослоњен на традицију, лирски пјесник са иронисјким узлетима и интервенцијама, што је авантура за себе.
Лирска наративност Илије Лакушића други је пол тежње ка лирској беспрекорности и издвојености, која овога пјесника не напушта ни онда кад би он да побјегне. О томе недвосмислено говори пјесма постмодерна, јер пјесник не би баш да буде лиричар до краја, а опет, мора се баш то, јер
Скупи су небески пути што према Сунцу воде,
па се морало ножем кидати парче слободе“.
И онда сами дистиси демантују све напоре пјесникове да остане код пуке лирске наративности, и вуку га у вртлог чисте лирике, тамо гдје је пјесник и започео да записује своје стихове. Пјесник је осуђен да буде роб лирског дискурса и кад покушава да умакне „преко тастатуре“, и кад закључи да је побједа ипак „папирова“.
„Био сам битку у катрену, кадкад и у сонету,
у слободном сам живео стиху и лутао по свету“.
Више различитих слојева пјевања расуто је у књигама Илије Лакушића, али су сви ти слојеви синтетизовани на значењском нивоу, на плану пројекта и генералне пјесничке замисли. И сада кад су ове књиге омеђене стихованим аутопоетичким сугестијама које јасно треба да усмјеравају читаоца, тај напор као да је на почетку.
Тај тон, то звучање материјализује извјесна значења која нису сасвим експлицитна, нису ни херметична, већ захватају читав регистар на скали тих могућности.
Читав колоплет развијених идеја, читав колоплет назнака, читав један поетски систем који стално проваљују и растурају појединачне пјесме и којима се аутор изнова, сваки пут прилагођава. Ова поезија, дакле, не одриче ни ону димензију мисаоности, нити пак ону сасвим еластичну димензију патоса и то оног препознатљивог, миљковићевског, који је готово константа у цјелокупној српској поезији половином прошлога вијека. Ако не ослушкујемо онај звук, празвук, „прапечат“ (то је наслов једне од пјесникових књига) засигурно ће нам измаћи читав спектар значења. Пјесме садрже значења која аутору нису разговијетна, али поезији јесу. Таквих стихова ће се наћи у овим књигама.
Свечарски тон, тон ода и средњевјековних похвала крије се чак и у стиховима сасвим модерног сензибилитета, у оним стиховима у којима фактура стиха наоко не дозвољава такву распјеваност, али како год да пјева Лакушић свира на оној пратећој жици. У позадини има пратњу. Неки непознати инструмент као да бруји иза.
Ријеч је о лирици са иронисјким узлетима, и интервенцијама, рефлекс који често троми мозак читаоца или слушаоца неће успјети у првом слушању или читању да прими и препозна, и тај рефлекс може да ухвати само један други оспособљени медијум да мисли том брзином, и да препозна тај рефлекс, као оно кад жицу једног клавира изведете из стања мировања, онда ће она сама да адекватну жицу на другом клавиру изведе из стања мировања, да препозна и да прими информацију. Тај други инструмент-читалац значи мора бити оспособљен, мора имати исту жицу, мора реаговати на исту фрекфенцију. О тој и таквој оспособљености ваља говорити увијек кад се говори о књижевности.
Уз онај рилкеовски призвук у српском метру, након што је направио те своје музичке кодове, у својој првој књизи, и да није написао више ни један стих, „Робија иза стакла“ је књига која би имала повлашћен статус у српској књижевности Црне Горе.
Ритуални, пјеснички занос, с почетка Лакушићевог пјевања (и мишљења) пјесник је сачувао напуштајући га, али никад потпуно – везани стих замијењује слободни стих, али и тај слободни стих покушава да буде пјевљив – дубоко у основи слободног стиха ми чујемо ону музику „Робије иза стакла“.
Као што се и у каснијем Лакушићевом пјесништву углавном говори о слободи, говори се о робији која је на први поглед непримјетна, али је тиме гора, јер осуђеник иза стакла и не зна да је на робији.
Као што Његош пјева само о слободи – његово васцијело дјело је химна слободи, и Лакушић пјева о тој његошевској слободи, имајући на уму оне Миљковићеве стихове:
„да ли ће слобода умети да пева
као што су сужњи певали о њој“
пјева о слободи попут Радована Бећировића који је написао славни епитаф:
„Под ову сам плочу лега
Као сужањ жељан свега
Жељан хљеба жељан воде
Жељан сунца и слободе“
А како је само слободно пјевао о слободи Ранко Јововић, који је исто тако жељан слободе отишао тамо гдје ја све сушта слобода!
Сада више нема оног стакла, нема оне дучићевске међе „између тебе и измеђ мене“, Лакушић је сада у том добром друштву ослобођених сужања.
Нека је покој његовој распјеваној племенитој души!
Извор: Дан