„Небеско наречје“, књига о Његошу из перспективе Душка Бабића

Пише: Наталија Синановић

О Његошевом стваралаштву годишње се просечно објаве две књиге. Још једно тумачење Његошевог дела, прихваћеног и од елите и од пука, даје писац и управник Српске књижевне задруге, Душко Бабић у делу „Небеско наречје – књига о Његошу“.

Наслов књиге Небеско наречје, каже аутор, позајмио је из једне Његошеве песме коју је посветио свом учитељу – Сими Милутиновићу.

„Милутиновић је за Његоша несумњиво био небом осијан пјесник, небом озрачен песник. Све то што је он рекао о Сими Милутиновићу мени се чини да је рекао заправо о самом себи. И ја сам на тај начин видео Његоша и у свему што сам писао до сада, заправо сам кренуо од тога“, каже Душко Бабић, писац и управник Српске књижeвне задруге.

Све теме у књизи расподељене су у два дела.

Барски разговор о религији код Његоша

„Једна је тема која се тиче историјских и националних питања, а друга је тема космичка, религиозна или како је већ различитим именима називана код наших историчара, то је луча микрокозма. Мој став је био да на неки начин покушам да успоставим мост између та два пола, између те две теме. И мост између та два начела он прави у оној основној речи своје поезије, а то је луча“, објашњава аутор књиге.

Од Његошеве смрти, о његовом животу и раду до данас објављено је више од 330 књига, у просеку две књиге годишње. Све је стављено под лупу, тумачено као поезија, филозофија, религија, лична исповест, судбина народа, тајна човека и човечанства… са надом аналитичара да ће у бескрајну књигу његошологије уписати нешто ново и своје.

„Његош нам је непотребан, под наводницима, уколико га гледамо и посматрамо из перспективе такозваног савременог човека, из духа нашег времена, јер је анахрон, јер је несавремен, јер су његове мере човечности изнад онога што ми можемо да појмимо и што је нама потребно. Али онда долази та реченица која можда све објашњава. Управо у мери у којој нам се чини да је Његош несавремен и да нам је непотребан, у тој нам је мери он неопходан – да би био коректив, да би био неки светионик, да би исправљао и подизао наше тричеве мисли у правцу онога што је основно питање његове поезије: ‘Што је човјек’“, истакао је Душко Бабић.

А Његош је своје знање из историје античке, европске и националне, уклопио у један поетски и филозофски систем.