Пише: Мића Вујичић
У два тома Нулте егзистенције сабрани су дневнички записи Павла Угринова (1926–2007), вођени између 1946. и 1989, на 1.126 страница. Издавачка кућа Агора управо припрема трећи део. Тако ћемо трокњижје имати у рукама до стогодишњице пишчевог рођења у априлу 2026. године. Први део затварају цртице из 1972. Несумњиво, 1972. не дели искључиво садржај, већ означава прекретницу.
Василије Поповић, рођен у Молу, захтева у мају 1953. да се део поеме Бачка запевка, пре штампања у Летопису, потпише псеудонимом Павле Угринов. Књижевник који 1944. ступа у редове XIII ударне бригаде Народноослободилачке војске Југославије, четири је семестра студирао економију у Београду, а завршио Академију за позориште и филм, у класи професора др Хуга Клајна. Са двадесет и нешто запажених литерарних дела, режијом забрањеног и ипак изведеног комада Чекајући Годоа, уредничким радом на радију и телевизији – постаје сведок малих и великих догађаја 20. века.
Свакако, уз напомену да крупно и ситно не значе ништа уколико говоримо о уметницима. Дијаристика је испресецана вестима – 4. фебруар 1946: Самоубиство Милана Недића. Или јул 1946: Суђење Драгољубу Дражи Михаиловићу. Информацијама допуњеним ауторовим закључком колико је било важно да се глас оптуженог чује уживо, те описом: „Тачно у најављени час замумлали су и закрчали велики левкасти звучници постављени по свим прометнијим тачкама градских улица, трговима и раскрсницима.“
Први дерби Црвене звезде и Партизана заказан је за 5. јануар 1947. Боду очи бројке! Стадион ЈНА, резултат 4:3 за гостујућу екупу, температура: – 19, 4.000 гледалаца. Скупили су картон и разбацане новине да упале малу ватру и загреју промрзле руке.
Топле педесете
Још одјекује Други светски рат. Враћамо се на Топле педесете (1990), документарни роман о животу стваралаца смештених по павиљонима на Старом сајмишту. Надопуњује слике и подсећа на старе. Око читавог Сајмишта и даље су стајали бетонски стубови са бодљикавом жицом и куле-стражарнице по угловима. Разни други уверљиви остаци доскорашњег логора.
На различите начине упознаје, разговара, расправља и другује с најпознатијим људима епохе.
Одређен је да у име Академије 1949. преда повељу Добрици Милутиновићу, поводом јубилеја, у Народном позоришту. Памти да је глумац играо Миткета у Коштани, „онако стар“, седећи на једном месту, пошто би га на сцену унели на столици и по свршетку изнели.
Примећује свашта што би некоме без осећаја за доживљај, фасцинацију, сензацију – остало иза завесе. Не искључиво шум у атељеу сликара Стојана Ћелића у трену док је удубљен у Угриновљеву кратку причу – „тихо, овлашно, али равномерно трљање стопала о стопало под покривачем, чарапе о чарапу“, махинално, несвесно; „ритам његовог читања који је био, у ствари, одраз мог складног причања, што ме је испуњавало тихим задовољством“.
Марта 1953. затиче Финција, уредника часописа Књижевност, у разговору са Станиславом Винавером који се не обазире на присуство младића, већ „млатара књигом“ чију корицу Василије Поповић загледа, успевајући да на њој прочита презиме Елиот. Винаверове реченице хвата у пролазу: „Ја мислим да су писма атоми једног уметника! Преко писама ми га можемо сагледати до дна; више него преко дела. Атоми, богами, прави атоми…“
Оскар Давичо припрема 1955. треће издање романа Песма и каже Угринову: „Ти сигурно одлично познајеш драматургију, умеш да скраћујеш текстове?! Ви режисери сте стручњаци за касапљење!“ Тражи да уместо њега скрати Песму, да „отфикари једно педесет страница“.
Крлежа у партеру
Док асистира редитељу Предрагу Динуловићу на спремању Вучјака, Мирослав Крлежа на генералној проби, „из седмог реда партера“ (!), упућује хвале и саопштава да је незадовољан како је написао крај, те по подне жели да на лицу места скроји нови завршетак. „Дактилографкиња је била спремна. Крлежа је склопио текст Вучјака, који је дотле ишчитавао, и стао да шета по соби. Ја сам седео по страни, на обичној столици, као једини гледалац те ексклузивне представе која тек што није почела.“ Непрекидно шетајући, издиктирао је нови епилог. „Промена је била радикална. Ева ’Американка’ убија жандарма, и бежи заједно са Хорватом из те забити, у свет.“ Све је трајало сат. Сутрадан је све било на позорници.
У априлу 1954. Крлежа је опет у публици, седи на проби Чекајући Годоа. У спаваћим колима прелистао је Бекета. Запажања су везане за почетак – за други чин није имао времена. Ансамбл је позван у управникову канцеларију. „Шта ће вам то?!, рекао је с извесном одбојношћу, чак презиром, слегнувши раменима. Тај – нихилизам!“ После је – сазнаћемо – хвалио игру, читаву поставку, али је „нека усиљеност завладала међу нама“, тихо разочарање. „Осећајући тај немушти разлаз, и да би ублажио свој основни суд, на растанку нам је рекао: На крају крајева, учините како сами мислите!“
Цедуља за Соју Јовановић
Годоа је добио од Душана Матића. Он се вратио с путовања по Швајцарској и Француској – драма је одштампана у свесци позоришног часописа Авант-сцене. Позвао је Поповића да хитно дође. Наредног пролећа, Матић је на генералну пробу дошао са студентима, али како њима није дозвољен улаз, одбио је да ступи у салу. Неколицина пријатеља ушла је кроз прозор гардеробе у приземљу.
Поред аутопоетичких есеја, епистола, извода из критика, путописа, савета писцима, Павле Угринов у прозу убацује цедуље. За време читаће пробе Три сестре – читав текст чита Раша Плаовић – дотурио је Соји Јовановић, редитељки поставке, писамце са коментаром да је „једини озбиљан филозофски проблем у комаду – самоубиство (парафразирајући Камијев филозофски кредо), на шта ми Соја одговара, на истој цедуљици: И ја тако мислим. Уопште, он је праотац 20. века (Чехов) и први егзистенцијалиста. У сваком случају јако интересантна теза.“
Ту су и најразличитији спискови. Глумачке поделе из театра, са телевизије. „Српски јеловник“ ресторана Грмеч. „Ревизионистичке“ тезе са III пленума ЦКЈ.
Опаске о прочитаном: „Ткачев, претеча Лењина, предлагао је уништење свих Руса изнад 25 година као неспособних да прихвате нове идеје.“
Враћа се у родни Мол, призива сећања на оца, на течу, на мајку и породицу. Зато с радошћу поново отварамо романе Отац и син (1986); књигу Елементи (1968). Игра са оцем увек рачуна на најфинији штоф за одело.
Оскар Давичо припрема 1955. треће издање романа Песма и каже Угринову: „Ти сигурно одлично познајеш драматургију, умеш да скраћујеш текстове?! Ви режисери сте стручњаци за касапљење!“ Тражи да уместо њега скрати Песму, да „отфикари једно педесет страница“
Свестан је да живе „опкољени духовном послератном елитом“: Исидором Секулић, Вељком Петровићем, Миланом Кашанином, Тодором Манојловићем, Ивом Андрићем, Иваном Табаковићем, Марком Ристићем, Александром Вучом, Душаном Матићем, Милошем Црњанским. Павлом Стефановићем, Зораном Мишићем, Радошем Новаковићем…
Проговара о сопственој „генерацији“. О Радомиру Константиновићу, Бориславу Пекићу, Филипу Давиду, Мирку Ковачу, Александру Тишми, Слободану Стојановићу, Мићи Поповићу. Пријатељствима са Радетом и Оливером Марковић, Мићом Томићем, Љубом Тадићем, Миодрагом Павловићем, Сашом Петровићем… О Миодрагу Булатовићу чија је навика била да приче исписује веома ситним рукописом. Давичу је за Дело донео приповетку написану на кутији шибица.
Између каранфила и криминала: Актуалност Шијановог „Давитеља“
Умрежени конопци националиста
Никако не заборављамо да се готово отпочетка Нулте егзистенције не слаже са ставовима Добрице Ћосића и Борислава Михајловића Михиза. Како странице одмичу све гласније и оштрије осуђује национализам. Дистанцира се од некадашњих познаника, иако се понекад сретну, па дебатују. Речи о њима постају теже и грђе. Доносећи хронику најважнијих потреса од 1946, рано уочава будуће невоље и маркира их у дугим есејима о приликама у културном и политичком животу. Разматра питање „мреже“! Мрежа је, наводи још седамдесетих, „разапета по читавом нашем културном простору и не дозвољава, не признаје ништа што сама није прописала, а то је ’национална тематика’, и што успешно контролише преко својих умрежених конопаца.“
Душан Матић је Чекајући Годоа гледао у Женеви. Тамо је био на скупу са темом Зебња нашег времена; страх и очајање које лебди над Европом. Сматра да Бекет проналази „драмску илустрацију тог немира Континента“, али увиђа да и међу њима, присутним на том састанку, влада „тихо стање очаја“.
С нестрпљењем чекамо трећи том о деведесетим. У мрежи!
Извор: Радар
