Сваки сан има своју логику – и своју границу. Постоје снови који ослобађају, који отварају хоризонте што их будност не може досегнути, који враћају човјеку оно што му свакодневица систематски одузима.
Пише: проф др Радоје В. Шошкић
Такви снови имају своју унутарњу телеологију: они су усмјерени према нечему изван себе, према хоризонту који се помиче како му се прилази, и управо та перманентна неиспуњеност, та трајна и плодна напетост између досегнутог и замишљеног, јесте извор њихове животне снаге. Но, постоје и снови друге врсте: снови који заробљавају управо зато што су одвећ угодни, који умјесто хоризонта нуде херметичност, који нуде савршену илузију тоталног овладавања збиљом. Који му шапћу, с благом и неодољивом увјереношћу, да је енигма постојања коначно и једном заувијек одгонетнута – притиском на право дугме. Такав сан не ослобађа него опија, не враћа човјеку оно што му је одузето већ му одузима и оно посљедње што му је остало: способност да увиди властиту заробљеност. То је омамљени сан, који посрће под теретом властите грандиозности, који сања сâм себе и не зна што сања, који не може разликовати визију од халуцинације јер му недостаје једино што би ту разлику омогућило: питање које би разорило привид, будан поглед према ван, према ономе што није он сâм.
Тај сан има препознатљив садржај. Сања космичке бродове, ракете и лет на Мјесец, путовање ватреном ријеком у средиште Земље, електромагнетизам излучен из ваздуха, сунчеву енергију похрањену у конзерву, биолошко оружје пројектовано у лабораторијама које изгледају као ординације, аутономне дронове који одлучују о убиству без људске интервенције, кинетичко оружје у орбити и електромагнетске импулсе који могу угасити цивилизацију као што се гаси свјетло у соби, сања рат који се води алгоритмима, у коме нико не одлучује о смрти јер су одлуке препуштене систему који је сувише сложен да би ико био одговоран за оно што чини. Сања свемоћ која је брижљиво и систематски испражњена од мудрости која зна шта с моћи учинити, од одговорности која зна пред ким за њу одговарати, од скромности која зна да свака моћ над природом и ближњим има своју цијену која се не плаћа одмах и не плаћа се тамо гдје је моћ извршена без мудрости. Сања, једном ријечју, оно што сваки шеснаестогодишњак сања када још није научио да постоје питања важнија од питања како (питање инструмента) – наиме, питање зашто (питање смисла), и још одлучујуће: за кога и науштрб чега (питање етике).
Тај сан нужно мора имати и своје тијело – своју савршену, застрашујуће прецизну књижевну инкарнацију. Жил Верн га је, с невином луцидношћу која није ни слутила властите импликације, уобличио у лику капетана Нема и његовог Наутилуса.
Замислимо га: двадесет хиљада миља испод морске површине, сâм. Око њега електрична централа, бљештаве свјетлости, властито гријање, властита производња кисеоника — потпуна аутаркија, систем којем не треба ништа што сâм није произвео, који је, у својој техничкој беспријекорности и функционалној самодостатности, довољан себи сâмоме на начин на који је довољно само Апсолутно у класичној метафизици. Међутим, за разлику од Апсолутног чијој пуноћи ништа не недостаје јер све што постоји већ јесте у њему и кроз њега, Наутилус је празнина која не зна да је празна – херметички затворени систем који своју непропусност према вани доживљава као слободу, своју изолованост као суверенитет, своју осамљеност као величину – и то је најтачнија дефиниција једне посебне врсте духовног сиромаштва, оне која је најопаснија управо зато што је најневидљивија.
Притисне једно дугме – невидљиве оргуље засвирају Бахову „Мису“ у х-молу. Притисне друго – телевизија приказује „Хамлета“. Огладни ли капетан, притисне треће дугме: на столу се појављује ручак од осам јела с вином из Бордоа. Четврто дугме доноси му телескопски поглед на Мјесец, Венеру, Јупитер. Пето диже подморницу на површину – шесто јој даје крила и она достиже врх Монт Евереста. На палуби, капетан пуши лулу, посматра оркан који бијесни планином; притисне дугме, и на столу се нађе чаша свјежег грејпфрута.
Увијек мора знати само једно: које дугме притиснути. И пазити – помно, озбиљно, с највећом посвећеношћу – да не помијеша дугме за недјељну проповијед у Вестминстерској опатији с дугметом које аутоматски испаљује четрдесет граната у минути. Између мисе и гранате, између Бога и убиства, стоји само исправно идентификовано дугме – и та чињеница, да за капетана Нема разлика између молитве и масовног убиства јесте искључиво техничка разлика, говори о њему више него иједна психолошка анализа.
Ова сцена је егзактна феноменологија рационализованог човјека. Капетан Немо је све то сâм пронашао и изградио, и узима то застрашујуће озбиљно. Заклиње се у теорију притискања дугмади с оном врстом безусловне преданости којом се некада заклињало у свете текстове – с том разликом што свети текст барем упућује према ономе што га трансцендира, док теорија притискања дугмади не упућује ни према чему осим према сљедећем дугмету. Али, управо у тој страховитој озбиљности лежи читава трагедија: човјек који Бахову „Мису“ конзумира притиском на дугме, а Шекспировог „Хамлета“ укључује као што се укључује гријање – тај човјек није дорастао нити Баху нити Шекспиру, због сâме архитектуре свог односа према збиљи. Бах и Шекспир нијесу садржаји који се могу активирати и деактивирати – они су сусрети који мијењају онога ко их доживи, који постављају питања на која не постоји дугме за одговор, који разарају херметичке системе и остављају човјека на вјетрометини без заштите. Није Бахова „Миса“ за онога ко не умије застати и ћутати. Није „Хамлет“ за онога ко не зна сумњати у властити систем.
Као прича за шеснаестогодишњег дјечака ово је разумљиво – то је његов свијет, свијет чисте могућности без посљедице, без одговорности, без дубине у којој би се могло утопити. Као фантазија зрелог човјека – то је омамљени сан који маскира духовно сиромаштво иза техничке раскошности. Када, пак, та фантазија постане организациони принцип једне цјелокупне цивилизације, када се логика Наутилуса уздигне на ниво државне политике, економског система, педагошког идеала – то није више приватна патологија већ колективна умоболност с институционалним утемељењем, демократском легитимацијом и нуклеарним наоружањем, што је чини неупоредиво опаснијом од сваке индивидуалне патологије, јер јој је одузета чак и могућност дијагнозе. Ко ће дијагностиковати болест када су и дијагностичари умоболни, када је сâм критеријум здравља болестан?
Извор: Дан
