Piše: Rade Maroević
Privremeni, 320 miliona dolara vredan mol kojim su Amerikanci nameravali da pomorskim putem dostavljaju humanitarnu pomoć Palestincima u Pojasu Gaze, raspao se pod udarima Sredozemnog mora u utorak, 28. maja, samo desetak dana pošto je počeo sa radom. Ovo pontonsko pristanište je inače napravljeno jer zbog plitkog mora uz samu obalu nije bilo druge mogućnosti da se morskim putem u Pojas Gaze direktno dopremi humanitarna pomoć, natovarena na kamione transportovane brodovima.
„Put života“, kako su mol nazivali američki zvaničnici, raspao se dan nakon što je u bombardovanju grada Rafe, na granici sa Egiptom, u koji se u prethodnih nekoliko meseci sleglo skoro milion i po palestinskih izbeglica iz ostatka Pojasa Gaze, stradalo više od četrdeset Palestinaca, među kojima deca, žene i stari ljudi.
To je izazvalo novi talas ogorčenih reakcija širom sveta i još jednu neodlučnu reakciju Vašingtona, čiji su čelnici izjavama relativizovali ranije postavljene crvene linije, balansirajući između unutrašnjih i međunarodnih problema koje su im pred novembarske predsedničke izbore donele akcije premijera Izraela Benjamina Netanjahua.
Reagovali su i Palestinci, ironično primećujući da razarajuća snaga mora nije nimalo usporila stotine brodova i transportnih aviona kojima je proteklih meseci doturana američka vojna pomoć Izraelu.
„Jasno je da projekat izgradnje mola nije uspeo da ispuni ciljeve, odnosno da umanji humaniranu krizu i omogući doturanje hrane i lekova stanovnicima Gaze“, napisao je palestinski novinar Mohamed Abu Džejab. „Plutajući mol, plaćen 320 miliona dolara, jedan od najvećih projekata na polju kriznog menadžmenta, služio samo je pranju imidža američke vlade.“
Vetar, talasi i raspali mol
Kao svojevremeno brod Džordža Klunija u vodama severnog Atlantika u filmu „Savršena oluja“, i „Bajdenov mol“ je stradao u jednoj „savršenoj oluji“, kako su predstavnici Pentagona opisali kombinaciju vetrova iz severne Afrike i moćnih mediteranskih talasa čije posledice „nije bilo moguće predvideti“.
Američko ministarstvo odbrane tako se našlo se u čudu sličnom onom kao kada je Džozef Bajden u martu podelio sa svetom viziju o pontonskom molu kojim bi humanitarna pomoć bila dopremana u Gazu. Šefovi Pentagona, navode američki mediji, tek su se nakon toga našli u prilici da iznesu ozbiljne rezerve vezane za logističke, bezbednosne i svakojake druge probleme vezane za njegovu izgradnju.
Iako ni oni nisu pominjali talase i severnoafrički vetar, upozorenja su se odnosila na generalni nedostatak bilo kakvih bezbednosnih garancija o funkcionisanju dopremanja pomoći nesrećnim ljudima, što se uskoro i pokazalo: dve trećine hrane koja je u prvoj pošiljci istovarena na mol, opljačkano je pre nego što su kamioni uopšte stigli do skladišta Svetskog programa za hranu. Svega pet od ukupno 11 kamiona iz prvog konvoja uspelo je da izbegne „zasede“ gladnih Palestinaca, koji su se popeli na vozila i po ulicama istovarili pakete hrane.
Na sličan način, navode humanitarne organizacije, razgrabljeno je oko 60 odsto od ukupnih količina humanitarne pomoći koja je u poslednjih šest meseci upućivana Palestincima. Vlasti u Jerusalimu tvrde da je pljačkanje pomoći organizovao Hamas, te da su hrana i lekovi mahom upotrebljeni za potrebe boraca ove formacije.
Čim se obezbeđenje donekle organizovalo, po molu je udarilo nevreme koje se prema meteorološkim prognozama očekivalo tek krajem leta, pa su se dva brodića američke mornarice nasukala na plažu u Izraelu, a još dva na obalu Gaze. Onda se mol raspao, a njegovi ostaci otegljeni su na otvoreno more, gde će biti ponovo sastavljeni.
Po rečima admirala Breda Kupera, zamenika načelnika Centralne komanda američkih oružanih snaga, za nedelju dana preko mola je u Gazu prebačeno oko 570 tona humanitarne pomoći, što je dokazalo smislenost celog poduhvata. Jedna studija univerziteta Harvard, navodi da se vrednost jedne tone humanitarne pomoći procenjuje na oko 275.000 dolara, što navodi na zaključak da je preko 320 miliona vrednog mola Palestincima dopremljena pomoć od 157 miliona dolara.
U kiparskim skladištima, navodno, stoje hiljade tona humanitarne pomoći koju svet ne uspeva da preveze do Palestinaca, a kako se kraj rata u Gazi i ne nazire, američka mornarica ima dovoljno vremena da do u nedogled hvata i ponovo sastavlja delove polomljenog mola.
„Da ne bude nikakve dileme, da se ovo desilo za Trampove vladavine, svi bi ga ismevali… Sramotno je što se desilo u Bajdenovom mandatu, ali to ne treba da nas spreči da kažemo: ovo je neverovatna budalaština“, napisao je na mreži Iks nekadašnji voditelj Em-Es-En-Bi-Sija Mehdi Hasan, čija je emisija ukinuta zbog preteranih kritika na račun Izraela. Pre raskida sa ovom mrežom, Mehdi je bio verni obožavalac politike Džozefa Bajdena i tvrdio je da za njegovog života „Amerika nije imala boljeg predsednika“.
Ratni čvor
Talasima nošeni pontoni uklopili su se, tako, u scenografiju igrokaza u kojem, posle 36.000 mrtvih Palestinaca i najmanje 1.500 izraelskih žrtava, i dalje otvorena ostaju dva od tri ključna pitanja na koja nema odgovora još od početka rata: kakva je tačno politika Vašingtona i kada će se okončati patnja stotina hiljada stanovnika Gaze. Treća nepoznanica u kolažu mržnje, smrti i razaranja odnosi se na politiku vlade Benjamina Netanjahua, čiji su zvaničnici, u trenutku dok su Amerikanci hvatali delove pontona po obali, najavili da će rat trajati još bar sedam meseci. Doduše, manjim intenzitetom, kako kažu.
„Očekujemo još sedam meseci borbi kako bi učvrstili postignute rezultate, uništili Hamas i Islamski džihad i njihovu sposobnost da deluju“, rekao je izraelski savetnik za nacionalnu bezbednost Caki Hangebi, tonom koji se u velikoj meri razlikuje od onog kojim je Netanjahu pre nekoliko sedmica obznanio da je Izrael nadomak pobede.
Odmah posle Hangebijeve izjave, primećeno je da se izraelske snage vraćaju u delove Gaze iz kojih su se prethodno povukle, što je protumačeno kao odgovor na povratak boraca Hamasa u zone iz kojih su, prethodno, proterani.
Surfovanje administracije Džozefa Bajdena po crvenim linijama proteklih meseci variralo je od oštrih kritika akcija Izraela, koje su nazivane preteranim i bezobzirnim, uz istovremenu isporuku oružja i pomoć vladi u Jerusalimu.
Takva mešavina podrške i kuđenja je i na unutrašnjom i na međunarodnom planu izazvala brojna pitanja vezana za ciljeve američke politike na Bliskom istoku, posebno pošto je Vašington nedavno, na opšte iznenađenje, odbio da uloži veto na rezoluciju Saveta bezbednosti UN kojom se Izrael poziva na prekid vatre.
Ipak, nekoliko dana kasnije i uprkos činjenici da se u rezoluciji upozorava na katastrofalnu humanitarnu situaciju u Pojasu Gaze, Bajdenova administracija je utvrdila da Izrael, upotrebom oružja iz SAD, nije prekršio međunarodno pravo.
Takav stav administracije u Vašingtonu kosi se sa istraživanjem koje je nekoliko dana posle bombardovanja Rafe objavio „Njujork tajms“, koji tvrdi da je u eksplozijama projektila GBU-39, koje Izraelci koriste na nagovor Amerikanaca, upravo kako bi bio smanjen broj civilnih žrtava, ubijeno 45 Palestinaca i 250 ranjeno. Izrael, pak, tvrdi da je gađao dvojicu komandanata Hamasa, te da je u toku istraga kako je uopšte došlo do tolike eksplozije i požara u kome su stradali civili.
Nemoguća misija Džozefa Bajdena
Svet je bio iznenađen kada je prve sedmice maja američki ministar odbrane Lojd Ostin najavio da će Vašington obustaviti isporuke tonu teških bombi i još nekog ofanzivnog oružja Izraelu, što je objašnjeno željom američkog predsednika da zadovolji glasače demokrata koji se protive nastavku rata. To su republikanci i lideri Jevreja u SAD dočekali na nož, tvrdeći bezmalo da Bajden obustavljajući vojnu pomoć Izraelu dotura oružje Hamasu, Iranu i svim drugim neprijateljima Izraela.
Međutim, uskoro se ispostavilo da će realizacija milijardu dolara vrednog ugovora o isporuci tenkovskih projektila, oklopnih vozila i raketa za protivraketni sistem „Gvozdena kupola“ („Iron Dome“) bez problema biti nastavljena, pošto administracija zapravo nema pravni alat da obustavi vojnu pomoć Izraelu.
Amerikanci su 2008. i 2016. sa Izraelom potpisali dva ugovora kojima se definišu količine i vrednost vojne pomoći. Prvim je pravno regulisana „kvalitativna prednost“ koju Izrael mora da ima u odnosu na sve neprijatelje, bilo da se radi o državama ili o organizacijama poput Hamasa, Hezbolaha ili jemenskih Huta.
Drugim ugovorom, iz 2016. godine, Jerusalimu je garantovana vojna pomoć vredna 3,8 milijardi dolara, od čega tri milijarde otpadaju na kupovinu američkog naoružanja, a 500 miliona na finansiranje zajedničkih programa razvoja. Ugovor je potpisan na rok od deset godina, što je Jerusalimu otvorilo mogućnost da na duže staze planira razvoj oružanih snaga, pa je u trenutku kada su Hamasovi komandosi upali u Izrael 7. oktobra, ukupna vrednost već odobrenih vojnih ugovora dve strane iznosila 23,8 milijardi dolara.
Ipak, Bajdenova administracija još od decembra odugovlači proces odobravanja isporuke 6.500 kompleta opreme kojima se obične bombe modifikuju u pametne, kao i narudžbina motora za borbene aviona F-35, još tenkovskih granata i vojnih vozila. Kada ove isporuke odobre administracija i Kongres, proći će dosta vremena dok naoružanje ne bude proizvedeno, što praktično znači da nemaju nikakav uticaj na operaciju u Rafi, ali ni na čitav rat u Pojasu Gaze.
Mustafin plan
Amplitude američke spoljne politike proizvod su složenog pokušaja balansiranja između nastavka podrške Izraelu i pritiska koji sa svih strana dolaze kako bi Vašington osudio nastavak besmislenog bombardovanja, i u velikoj su meri otežali ambicije SAD da novom podelom uloga i oživljavanjem projekta „Pax Americana“ donesu mir na Bliski istok.
Arapske zemlje i Palestinci stoga pokušavaju da centar rasprave o ratu u Gazi presele u Evropu, a premijera palestinske samouprave Mohameda Mustafu unaprede u lidera koji će, kada bude proglašen prestanak neprijateljstava, povesti Gazu u proces obnove.
Nasuprot planu o izolaciji Gaze koji je načinila Netanjahuova vlada, Mustafa, nova nada palestinske politike, predlaže ujedinjenje institucija na Zapadnoj obali i Pojasu Gaze i otvaranje palestinskih teritorija prema svetu. Španski „El Pais“ objavio je da je Mustafa, uz terciranje diplomata iz Katara, Egipta, Jordana i Saudijske Arabije, svoj plan predstavio ministrima spoljnih poslova nekoliko država Evropske unije, kao i predstavnicima Ujedinjenih nacija i Velike Britanije.
Problem sa kojim se suočava ovaj plan leži u činjenici da Palestinci nemaju nimalo poverenja u sposobnost palestinske samouprave da ga valjano sprovede. „Arapski barometar“ je pred izbijanje rata objavio istraživanje prema kojem 77 odsto stanovnika Zapadne obale nema poverenja u svoje predstavnike, dok bezmalo svi smatraju da su im lideri korumpirani.
Bliskoistočni čvor
Nedostatak lidera i vizije budućnosti, ali pre svega nastavak rata kome se ne nazire kraj, vratili su na Bajdenov sto problem Bliskog istoka u zao čas, pet meseci pred predsedničke izbore, baš kada demokrate pokušavaju da ujedine snage i blagu prednost Donalda Trampa preokrenu u svoju korist.
Na tom putu najveću prepreku Bajdenu neće predstavljati sporovi sa tradicionalnim protivnicima, poput Rusije, Irana ili Kine, već nedostatak podrške Izraela. Netanjahu je sve bliži ideji da zauvek rasprši palestinski san o državnosti i uspostavi potpunu kontrolu na prostoru od reke Jordana do Sredozemnog mora.
Breme osvete na Bliskom istoku, snage SAD, Izraela i Irana u stanju pripravnosti
Bajdenova administracija je zato skovala plan kojim bi Izrael u zamenu za prekid vatre dobio priznanje Saudijske Arabije, najbogatije i najmoćnije arapske države, a Pojas Gaze bi kontrolisala Privremena bezbednosna misija, koju bi predvodili Egipat, Maroko i Ujedinjeni Arapski Emirati. Amerikanci bi imenovali administratora, koji bi upravljao milijardama dolara namenjenih obnovi razrušenih palestinskih teritorija.
„Ponuda koju Netanjahu ne može da odbije“, kako je ovaj plan predstavljen u Vašingtonu, naišao je na prilično ravnodušne reakcije u Jerusalimu, čiji su zvaničnici istakli da sa Palestincima neće ni pregovarati dok ne budu oslobođeni svi preostali taoci, te da rat neće biti okončan do kraja godine.
Za razliku od ostatka sveta, koji može da očekuje promenu raznih američkih politika ukoliko se nakon novembarskih izbora u Belu kuću ponovo usele Melanija i Donald Tramp, eventualna promena američke administracije Palestincima neće doneti ništa dobro.
Na najbolji način to je demonstrirala Niki Hejli, nekadašnja američka ambasadorka u Ujedinjenim nacijama, koja je tokom nedavne posete Izraelu flomasterom šarala po granatama haubica, poručujući izraelskim vojnicima da „završe sa njima“.
Hejli, koja je nakratko figurirala kao mogući kandidat republikanaca za predsedničke izbore, povukla se iz trke i podržala Trampa koji joj je zauzvrat obećao ozbiljnu funkciju u budućoj administraciji.
Jedina strana koja nije ponudila nijedan mirovni plan za Gazu za sada ostaje Hamas, čiji je upad u Izrael pre više od pola godine i doveo do izbijanja rata koji je čitav Bliski istok doveo na ivicu sveopšteg sukoba. Prvi čovek ove organizacije, Jahja Sinvar, za kojim tragaju Mosad, Šin Bet i svi ostali špijuni, preostale borce vraća na područja sa kojih su se Izraelci povukli.
I pored hiljada svežih grobova i ruševina, problemi u Pojasu Gaze ostali su u suštini isti kao i pred početak rata.
Piše: RTS OKO
