Неизоставно књижевно-научно штиво Дневник са путовања од Цариграда до Пољске Руђера Бошковића је историја у малом с краја 18. века
Kњижевни жанрови и поданрови имају своје особености, и није лако рећи који је од њих најзахтевнији. Kако од писца, његовог талента али и неизоставног свестраног образовања зависи и успех код читалаца, категорија најтеже не може се приписати искључиво једној врсти књижевног дела, мада се сме претпоставити да путописна проза ипак припада оним стазама којима се ризичније иде.
Добрих путописа ређе има но романа и поетских збирки; путопис у себи садржи и мемоарски, и есејистички, и забавни и едукативни текст, он је бревијар, преглед и извештај, лице и наличје како његовог аутора, тако и предела и људи, сведочење свеукупних лепота и ружноће што се успут срећу.
Са путописом је ништа лакше него пасти у сентименталност описа, и школски, ђачки романтизам. Путопис захтева суспрегнутост емоција (баш као и поезија), а опет њима трепери. Зато су добри путописци мајстори свог заната, и тако ретки у светској литератури.
ОПАСНО ПУТОВАЊЕ ЈЕДНОГ НАУЧНИKА
Пред нама је од недавно један од најлепших и најхваљенијих путописа, настао пре 260 година, који и данас плени својом привидном једноставношћу испод које се крије минуциозни увид у један географски микросвет, и сведочанство из прошлости људске цивилизације. Исписао га је, помно пратећи свет око себе, један од најзнаменитијих људи у светској историји, генијални Дубровчанин Руђер Јосип Бошковић, свестрани стваралац, филозоф, математичар, астроном, физичар, инжењер, педагог, геолог, архитект, археолог, конструктор, оптичар, дипломата, путописац, универзитетски професор… уз све то, одличан песник и преводилац-полиглота. Бошковић је, путујући са амбасадором Енглеске Џејмсом Портером, који се након дугог посланства враћао у своју отаџбину, исписао свој чувени Дневник са путовања од Цариграда до Пољске, и тако оставио документ о једном од најзанимљивијих путовања пре малтене три века, драгоцену спознају неког ко је у то доба имао привилегију да путује.
Руђер Бошковић је из Цариграда на пут кренуо 24. маја 1762, а до Дњестра, границе између Отоманског царства и Пољске стигао је 15. јула. За мање од два месеца путовања у нимало лаким условима, у каруцама и запрегама, преко силних брда, долина и река, по углавном кишном времену и блатњавим путевима, спавајући по углавном прљавим смештајима или под шаторима, у страху од разних болештина а, пре свих куге, Руђер Бошковић је у свити енглеског амбасадора био учесник и сведок оног доба. Земље кроз које су пролазили, Бугарска и Молдавија, да би стигли до Пољске, биле су за њега Западњака „земље неуких варвара“ па би, како је написао, без амбасадорове заштите тај пут био катастрофалан, и у сваком случају опасан.
Дневник са путовања од Цариграда до Пољске оригинално је написан на италијанском језику, али је штампан тек после 22 године,1784, уз допуне и прецизирања. Овом необимном делу, како сам пише, Бошковић је додао текст Приказ рушевина Троје, настао кад је у септембру 1761. кренуо за Цариград и наспрам Тенедоса видео „значајне остатке рушевина које се данас називају Тројом, а припадају новом, мада величанственом, много касније саграђеном граду крај оне друге Троје коју су некада давно сравнили Грци.“ Уз спис о Троји, Руђер Бошковић је свом Дневнику… придодао и Kратак преглед нових математичких дела у пет томова, чиме је књига нарасла на више од 180 страница, пружајући увид у једно, за оно време врло егзотично, па и опасно путовање једног научника.
РАСKОШНИ ТАЛЕНАТ
Руђер Бошковић (1711-1787), у раној младости школован у дубровачком Језуитском заводу а касније на католичком универзитету Римски Kолегиј, студирао је филозофију, математику, теологију, реторику и поезију, а током живота написао је низ студија, расправа и књига у којима је износио своја научна истраживања и открића. Овај храбри језуита, како су га звали, писао је на латинском, италијанском и француском језику, и аутор је дела од којих су најпознатија: О Сунчевим пегама, О поларној светлости – Аурори Бореалис, О употреби телескопа у астрономским истраживањима, О облику Земље, О кретању небеских тела у средини без отпора…
Његово животно достигнуће је књига Теорија природне филозофије сведена на један једини закон сила које постоје у природи, први пут објављена на латинском у Бечу 1758. године. Ово ремек-дело науке заслужно му је донело епитет човека који је „ишао испред свог времена“, „правог зачетника физике“ и утемељивача теорија и идеја које су за њим наставили да разрађују научници светског гласа – Нилс Бор, Фарадеј, Вернер Хајзенберг, Леон М. Ледерман, док га је Фридрих Ниче назвао „највећим тријумфом над чулима који је до тада на Земљи постигнут“. Иначе, Теорија природне филозофије, та генијална књига, објављена је на српскохрватском језику први пут 1958, у преводу др Вељка Гортана и др Душана Недељковића, у издању Kултуре из Београда.
Раскошни таленат Руђер Бошковић је показивао не само у науци. Својом је поезијом и прозним књигама обогатио и светску књижевност, а најпознатији му је, и најпревођенији из ове области Дневник са путовања од Цариграда до Пољске. На српскохрватском језику објављен је први пут 1937, а превео га је, и предговор за њега написао др Душан Недељковић (издање Рајковић из Београда, са картом на крају књиге). Од тада је прошло више деценија: путопис Руђера Бошковића после целих 75 година, а поводом 300 година од рођења овог бриљантног научника и писца, објавила је издавачка кућа Пешић и синови 2012, као репринт првог издања. Осам година касније, исто издање штампала је издавачка кућа Талија из Ниша, а како је све до данас распродато Академска књига из Новог Сада одлучила је да недавно објави Дневник са путовања од Цариграда до Пољске, у новом преводу. Оценивши да је већ крајње време да се он осавремени, Академска књига је посао превођења са италијанског језика поверила преводитељки Kристини Kопрившек, која се изврсно снашла будући да је Дневник… препун израза из оног времена – пре свега турских речи унетих у језик народа који су тада били под влашћу Османског царства.
АУТЕНТИЧНО СВЕДОЧАНСТВО
Руђер Бошковић био је велики путник. Пропутовао је Балкан, обишао је средњу и западну Европу. Проучаваоци његове биографије пишу да је био „пун духа и предузимљивости“, и познат по својим научним експедицијама по Италији, Француској и Енглеској.
Kад је португалски краљ Жоао V затражио од језуита да организују експедицију у Бразил, Руђер Бошковић се јавио добровољно, бележе биографи, јер је од раније желео да организује независну експедицију у Еквадор како би утврдио тачан облик Земље. С обзиром на огромну радозналост овог научника, филозофа и писца, и његову завидну репутацију у Европи, није тешко погодити како је уопште стигао до Цариграда. Увек спреман за путовања, Руђер Бошковић се нашао у експедицији коју је Kраљевско научно друштво из Лондона послало да посматра прелазак Венере преко Сунца, који је требало да се деси 5. јуна 1761, а што се тада најбоље видело из Цариграда. Тако би са новим подацима могао да добије коначну меру удаљености Сунца од Земље; стицајем околности, до тих података није дошао јер је венецијански амбасадор у поласку на пут каснио, али је на путу за Цариград Бошковић стигао и до турског острва Тенедос на којем је видео, како је касније написао, импозантне остатке Троје (може ли се рећи да је Руђер Бошковић открио Троју 100 и нешто година пре немачког археолога Хајнриха Шлимана?).
Одлучивши да се врати у Италију преко Пољске, и то путем који је од Цариграда водио преко источног дела Балканског полуострва, Тракије, Бугарске и Молдавије, Бошковић почиње да пише Дневник… у којем од првог дана поласка, 24. маја 1762, прецизно записује све што примећује око себе, стварајући тако јединствени књижевно-историјско-етнографско-филозофски спис, аутентично сведочанство о географским пределима, народним обичајима, друштвеној хијерархији, односима богате владајуће класе према сиромашним сељацима којима се буквално и цеди крв како би се богатство умножило. И све је то изложио једноставним, нимало претенциозним језиком који је данас важан, посебно лингвистима у словенским земљама, будући да су језици тих народа пуни турцизама. Од којих су многи, током времена, добили сасвим другачија значења од првобитних.
Путујући од Цариграда, Руђер Бошковић у Дневнику… записује све што види и чује, око њега су најлепши предели који се могу замислити: „Све је било зелено, у безбројним нијансама различитих трава, жбунова и ниског растиња, а то зеленило било је љупко проткано најразноликијим прелепим цвећем свих боја од којих смо успут правили дивне китице.“
Овај свестрани научник који може и да, заједно са амбасадором, његовом супругом и целом пратњом (јер немају удобан смештај), „божанствено спава у сену“, примећује не само ливаде по којима пасу овце, јагњад, краве, волови, камиле… већ и небо којим лете гавранови и роде. Флора и фауна је богата, и то богатство Бошковић здушно описује, баш као што уз обичаје народа, вашар и фолклор, коментарише и оно друго што карактерише, како каже, ове земље неуких варвара. На првом месту запањујућу затуцаност становништва и невероватно незнање свештенства – „попова незналица“ наспрам учених западних земаља, пише он. А потом, прљавштину и стенице, калдрму, излокане и разваљене путеве, и блато кроз које каруце једва иду, а коњи на путу умиру од исцрпљености. Изнад свега овога, аутора посебно погађају судбина и тежак живот сељака над којима владају апсолутни деспотизам, суровост јаничара пљачкаша, и отимачина већ наметом изнурене а муком стечене имовине сиромаха. Због свега овога, Дневник са путовања од Цариграда до Пољске Руђера Бошковића је историја у малом с краја 18. века, неизоставно књижевно-научно штиво у којем ће и лаици и они који се баве заоставштином овог чаробњака ума дуго проналазити драгоцена зрнца знања
Извор: Анђелка Цвијић/novimagazin.rs
