Пише: Мирјана Сретеновић
Стеван Сремац веома је поштовао краља Милана, док је са подсмехом гледао на Пашићеву политику. Страствен, повремено и острашћен, али упућен и никад равнодушан, био је отворен за разговор и са неистомишљеницима, каже историчарка Ивана Спасовић, ауторка књиге о овом писцу.
Стеван Сремац није одолео да своје приче „ламира” историјом. „Поп Ћира и поп Спира” обилују таквим примерима. Хомерови јунаци и више старих славних античких личности нашло се у „Ивковој слави”, „Божићној печеници”, „Кир Герасу”, „Чича Јордану”, Валенштајн и Лутер у „Secessio plebis”, Анри Четврти у „Пазару за старо”, Луј Четрнаести у „Погрешно експедованом аманету”, великани Француске револуције у „Лимунацији на селу” и „Максиму”.
Стога не чуди што се историчар др Ивана Спасовић заинтересовала да истражи једну литерарну тему и напише књигу „Зар већ! Истина о Стевану Сремцу”, која је недавно објављена у издању куће „Мали Немо”.
Сремчев опус посредно је утицао да се наша саговорница претежно посвети 19. веку. У магистарској тези и докторској дисертацији бавила се Банатском војном границом, потом и историјом просвете, а из тих истраживања проистекле су биографије изузетних, до сада неистражених личности, углавном жена.
Стеван Сремац неретко се појављивао као извор, допуна сазнања, или учесник појава о којима је писала. Осећај да Сремчев живот плени врлином, каријером писца и професора историје, као и здравим, јасним и смелим ставовима, навео је Ивану Спасовић, професорку Шесте београдске гимназије и Факултета за културу и медије, која је до сада написала 16 књига, да се упусти у његово проучавање.
Како су се Сремчеви политички ставови одразили на његово дело?
По политичком уверењу Сремац је био либерал и та припадност одразила се на његово дело, углавном кроз „Рабоше” и „Чланке”, као и у роману „Вукадин” – својеврсној друштвеној историји Србије 19. века.
У приповеци „Јусуф-агини политички назори” Сремац доноси похвалу краљу Милану Обреновићу (1868–1889), немоћну и пред неразумевањем савременика и пред идеологијама 20. века. Сремац је веома поштовао краља Милана и поредио га је са Шекспировим краљем Лиром. Допадало му се то што Ниш гаји захвалност према владару који је, после српско-турског рата 1876–1878, у којем је и сам Сремац учествовао, и Берлинског конгреса, проширио Србију на југоисточне округе, упркос руском покушају Санстефанског мира. Са подсмехом је гледао на лицемерје, незнање у парламенту и јавном животу, као и на Пашићеву унутрашњу и спољну политику. Прилог разоткривању радикала је и „Разговор калемегданских биста”, а још отвореније бројни текстови које је Сремац објавио у новинама. У Краљевини Србији штампа је била слободна: „Српска независност”, „Српска застава”, „Видело”, „Недељни преглед”, „Самоуправа”, „Одјек”, „Раденик”, „Стара Србија”, „Ред” – представљали су све четири политичке идеје, либералну, конзервативну, радикалну и социјалдемократску, а читани су и „Застава”, „Браник”, „Српски народ” и други листови Срба у Угарској. Страствен, повремено и острашћен, али упућен, позван и никад равнодушан, Сремац је био отворен за разговор и са неистомишљеницима.
Истражили сте пишчева писма, али и мање позната дела…
Писма су драгоцен извор за његову биографију. Дописивао се с породицом, пријатељима, колегама. Рано је остао без родитеља, мајке Катарине и оца Аврама, па је посебну улогу у његовом животу имао ујак Јован Ђорђевић, професор латинског језика, оснивач СНП-а и Народног позоришта у Београду, писац текста химне „Боже правде”. Изворе о пореклу, детињству и школовању пронашла сам у Историјском архиву Сента, а оне о каснијем добу у архивима у Нишу, Пироту и Архиву САНУ у Београду, као и у новинама.
Као професор историје службовао је у Нишу, Пироту и Београду, те бих издвојила да мање позната приповетка „Идеал”, о љубави Јелене и професора Ненада, из књиге „Дим у дим”, подсећа на Сремчеве пиротске године и можда је аутобиографска. Професорски позив видео је као узвишен и сав му се давао. У освртима на уџбенике, који би и данас могли да се примене, указивао је на добре примере, а критиковао непотребну гломазности, нејасан стил и погрешне начине преношења знања. Написао је: „Учитељи заборављају да се човечанство васпитавало и васпитава најпре лепотом и добротом, па тек онда науком. Нама треба лепота. Ми не радимо ништа да код омладине изазовемо осећање лепоте, тај мост преко кога се долази до доброте.” Као студент Велике школе, Сремац је 1874. постао први добитник Светосавске награде коју је установио кнез Милан Обреновић. Тема награђеног рада била је: „Друштвено стање Срба у средњем веку, према писаним споменицима и народним песмама”.
Сремчев хумор, понекад ироничан, увек је доносио наду?
Његови јунаци су из Војводине, Ниша, Београда, западне Србије; врлине и мане, радости и сете, село и град, обрисе и одјеке турског и долазак новог доба, пејзаже, пулс 19. века, годишња доба, музику, менталитете, нарави, интиме – све је то Сремац сагледао ненадмашно. Од фрајлице Јуле – оличења врлина, њене кокетне другарице Меланије, и њихових, различитих боја и кројева, али свакако модерних, хаљина – до људи са дна социјалне лествице. Од романтичне сеоске идиле, оскрнављене женским сплеткама, које Сремац и осуђује и разуме, до неостварених људи, или оних чије су љубави неузвраћене. Наспрам описа улица, богатих имања и дворишта, чистих кућа, отменог намештаја, сјајног есцајга, мириса и укуса трпеза – кафана као позорница. Насупрот нежности, хумору, и сатири – огорчење и ганутост. Када је исмевао слабости и грешке, чинио је то из највишег морала и родољубља. Писао је као сентименталан човек, историчар и познавалац психе, ерудита, човек истине и правде, лепоте коју је носио и налазио. Све то љупко и ненаметљиво, духовито и господски, слободно.
Дмитриј Лихачов, пророк који је упозоравао на духовну пропаст
Пишете да се музика појављује у готово сваком његовом делу…
Ценио је лепу песму и добру свирку, посебно флауту и хармонику. Лумпераје и бахатост није волео, имао је одијум према свему неумесном, претераном и сувишном. Његова песма била је „Грана од бора па крај мора”. Волео је и „Род родила крушка ранка”, „Ао, Босно, сиротице тужна”, „Сећаш ли се оног сата”. Роман „Поп Ћира и поп Спира” обилује музиком (сећања поп Спире на песме из младости, Шацине уз тамбуру, „Ја сам цуру молио” у најави једног од поглавља, Перино појање, Меланијине песме за клавиром и Јуцине сетне итд). Сремац каже: „Јула је волела Ничи, ничи, крине бели, Меланија Ко је, срце, у те дирн’о, „а од немачких све неке у којима се излаже презрењу мушки пол и пита се шта ће он на свету”. У драматизацијама Соје Јовановић многе од тих мелодија оплемениле су филм и серију.
Како је изгледао последњи испраћај у Београду…
Као и на сваком распусту, у лето 1906, Сремац је отишао у Сокобању, да се одмори, дружи с пријатељима и да на миру спреми приступну академску беседу (у фебруару је изабран за члана СКА). Био је здрав и ништа није слутило на зло, а онда је 25. августа 1906. убод на ексер довео до сепсе и смрти. Вест о његовом одласку изазвала је неверицу и тугу. Ковчег је превезен од Сокобање до Алексинца, па возом до Београда. Спровод је кренуо у 14.30 и кретао се путањом: Железничка станица, Лондон, Кнез Михаилова, Краља Петра, Саборна црква у којој је одржано опело.
Требало је да код Саборне цркве говори Симо Матавуљ, али он није дошао из Сремских Карловаца, па је, у име СКА говорио Гига Гершић, затим свештеник Велимир Марковић, а дошао је и Лаза Костић. Поворка је наставила поред Калемегдана и Реалке (данас Педагошког музеја) па поред Позоришта, где је говор одржао Бранислав Нушић, преко Теразија, до Новог гробља и породичне гробнице Јована Ђорђевића.
Цео Београд се слио на испраћај Стевана Сремца, много венаца је положено. Новинар „Политике” питао се да ли су га сви ти људи читали, знају ли његове историјске приповетке: Војислав Травуњанин, Часлав, Владимир, краљ дукљански, Растко, или низ његових хумористичких списа: Ивкова слава, Вукадин, Кир Герас. Да ли су баш сви знали за његову скромност, повученост, скоро до стидљивости, штедрост његову као дародавца?
Два дана после сахране, Нушић се у „Политици” нашалио да би, да је могао, Сремац учинио да говорници не знају који је његов гроб. Књига „Зар већ! Истина о Стевану Сремцу” у наслову и насловној страни садржи завршне речи и призор романа „Поп Ћира и поп Спира”. У тај дирљиви уздах свештеника Пере стала је истина о пролазности, погрешним одлукама, страху, машти која се опире јави. И питање: кога би велики Сремац придружио Јуци и Меланији, Зони и Манету, Ивку и осталим својим јунацима да је, камо среће и правде, поживео дуже?
Извор: Политика
