Пише: Никола Маловић
Имаће томе сумало 15 година како сам, из мени непознатих разлога, као особа која се генерално гнуша телевизијског програма и која ТВ укључује само кад игра Ђоковић – одгледао свој први и једини ријалити шоу у животу. Чињеница да ми тај програм све ово вријеме долази у сјећање хоће рећи да је много тога, ако не између редова, било приказано између кадрова, па сам одлучио да као гледалац-свједок проговорим на начин на који није било писано до сада.
Но прије уласка у тему хоћу да потврдим и ово, да сам минулог љета не краће од сата, разговарао с веома лијепом и дакако младом женском особом која је управо била уписала Факултет драмских уметности у Београду. Из разговора налик интервјуу, сазнао сам да пријемни испит на ФДУ-у траје данима, да нимало не личи на аудиције на којима се изражајно рецитује пјесма, каже одломак, нешто отпјева или одсвира, или се изведе каква успјела имитација. Не, професор који преузима класу до крајњих менталних али и физичких граница опипава оне које ће одабрати да их уведе у популарну но опасну професију. Питао сам моју атрактивну и интелигентну саговорницу плаши ли се тога да на крају од ње у идентитетском смислу не остане много? Дакако, негирала је, несвјесна да ће моделовање по калупу професора који је узео класу потрајати годинама, да су професори по дефолту стари мачци, те да, као педагози, знају оно што студенти и не слуте, да је вјешт вођа у стању да у млад мозак постави темпирну бомбу. Бомба може експлодирати прије, може касније, то може да буде бомба просвјетљења, а може да буде и бомба посрнућа.
Пазимо…
Године 2010. одгледао сам ријалити „Hrvatski top-model by Vanja Rupena“. Шоу је на једној хрватској телевизији водила истоимена бивша мис Хрватске и топ-модел, обећавајући како ће својим искуством и савјетима младим дјевојкама помоћи да остваре властите снове.
Било је тисућу пријављених кандидаткиња, од којих су бројне камере у првој од седам епизода пратиле њих неколико десетина, како под будним оком Вање Рупене ходају по махом неравној површи на отвореном простору – да би ова видјела којих 12 дјевојака има потенцијала за catwalk, манекенски ход, и остале квалитете.
За многе од њих креће пакао. У тренутку када камере прате ваведење одушевљених дјевојака у шминкерницу, продукција намјерно одабира једну дугокосу и баш од ње траже драстичну промјену, да јој фризери сасвим скрате косу. Дјевојка у ријалитију доживљава мали нервни слом, јер познато је када женско чељаде драстично мијења hairstyle. Промјена фризуре увијек је везана за емотивну промјену, за заљубљеност, или одљубљеност, али се коса нити крати, нити префарбава кад је под њом све потаман. Једна од 12 кандидаткиња панично зове мајку, пред камерама кроз плач тражи савјет, шта да ради, јер „ови од мене траже да…“, а мајка је савјетује да ипак послуша, јер су такова правила игре. Пред очима гледалаца дешава се дакле први слом карактера, прва лекција modeling mind-a.
Ријалити се претвара у забаван шоу са све тежим али и окултнијим задацима. Продукција зна да је сан сваке дјевојке вјенчање из снова, дакако у бијелој вјенчаници, и оне их добијају. Умјесто да их фото-апарати који не престају да шкљоцају виде такве, лијепе и младе у вјенчаницама, кандидаткиње добијају наизглед необичан задатак, да изгледају као „остављене младенке“. као младе шокиране због недоласка младожење. Шта раде остављене младенке пред камерама? Рукама размазују шминку по лицу, тако да на крају не изгледају остављено и очајно – него управо силовано! Ако гледаоцу још није јасно зашто је продукцији потребно прљање свега што је бијело и чедно, одговориће нам наставак.
Никола Маловић: Камен са врха Ловћена или Џабе нам Његошеви дани без повратка цркве на врх
У новој епизоди кандидаткиње имају задатак да на отвореном простору показују што већи бијес и гнијев, да зраче зло, и то оне под руководством водитељке чине. Гдје? На темељима цркве. Зашто баш на темељима неке разрушене цркве дјевојке показују властита глумачка умијећа? Процес претварања дјевојака у нешто нечасно већ почиње да буде евидентан.
Један од задатака био је да кандидаткиње „скоче“ са седмоспратнице, што је изазвало панични страх и плач код једне, иако је кетвок, манекенски ход низбрдо, под углом од 90 степени, требало извести уз осигурање јаком сајлом. На симболичкој равни, то је сцена библијског пада, без сваке сумње. Јер, зашто би кандидаткиња за топ-модел уопште требало полако да се обрушава низ нимало ниску седмоспратницу? Што фали зналачком ходу по водоравној писти? Том ходу недостаје лекција сламања идентитета, али и онострана димензија.
Следећи задатак био је ходање по водоравној писти. Али, какав? Прво су кандидаткиње ходале са изузетно тешким и великим бијелим крилима, а затим са мањим, црним. Многе су посртале под тежином бијелих крила, кварећи себи тако манекенски ход, а хваљене су биле онда када су catwalk учиниле савршеним, што није било тешко, с лаким, је ли, црним пак крилима.
За све вријеме трајања овог веома гледаног хрватског ријалитија, у почетку симпатични и дјевојкама тек наоко наклоњени чланови жирија, Вања Рупена, Саша Јоке и Тихана Харапин Залепугин, претварали су се у особе које потајно желе пад свих њих, а понајвише оних који уђу у најужи избор. Зашто? Зато што је то дио игре, стицао се утисак код публикума који опажа и симболе а не само „задатке“ током седам епизода, јер је манекенски позив на граници моралног, јер иште апсолутног послушника, данас је евидентније него икад, с обзиром да због хонорара све ванроднији манекен пристаје да на писти буде отворена спрдња самом себи, до које се мјере изродила модна индустрија, па тако видимо моделе који као одјевне предмете носе нешто што личи на дјечји базен за плажу, носе панталоне које почињу од кољена наниже, носе у предјелу препона затамљене фармерке као да су умокрени, носе неносиво, с главама и раменима која служе као офингери за поништавање моде, премда није све почело исцијепаним фармерицама него сексуалном декаденцијом у клубу штовалаца ђавола који воли не само Праду из филма са Мерил Стрип, него и остале брендове.
Пред крај све мучнијег такмичења, ријалити је интернализован. Преостале дјевојке од укупно 12 модних апостолки отпелане су из Загреба за Беч, да би тамо, на њихово велико изненађење, морале да по улици пуној људи, ходају у доњем вешу. На све пристати зарад успијеха, зарад пара у футуру другом, учио је младе жене овај ријалити. И оне су се свукле до гаћица и брусхалтера и, као да то није ништа у очима њихових родитеља, комшија, пријатеља и момака, дијелиле су своју заиста Богом дану љепоту свима с улице. И свима иза камера. И свима испред ТВ пријемника.
За око ми је била запала, рекао сам тада жени, Андреа Каткић, не само стога што је постала 12. по реду након што је бивша 12. одустала у првој епизоди, него зато што је била најљепша, најупорнија, у том млину властите воље и даље је сачувала своју, и показала се као најинтелигентнија. Њих три су, Рафаела Франић, Николина Јурковић и Андреа Каткић, након голог ходања по Бечу, доведене у један ТВ студио, изненађене, јер ће, мислиле су, сада с њима да буде урађен први интервју. Али је и интервју био замка палих организатора, сценариста и водитеља, јер су дјевојке питањима гађали баш тамо гдје су биле најтање, да би најљепшу, Андреу Каткић, лукави водитељ питао да ли би због каријере – а на то се своди много манекенских прича – пристала да спава са модним креатором?
Најинтелигентија од свих Дванаест Рупениних, рекла је да за тим нема потребе и додала, без секунде размишљања, да су креатори углавном хомосексуалци. Браво, мала, помислио сам, и можда у том тренутку, нехотично, запамтио детаље о којима ћу као гледалац-очевидац причати послије сумало 15 година. Андреа Каткић је испала из игре биће зато што је сачувала дио Андреје Каткић прије уласка у ријалити, док је Николина Јурковић, због чије је дијастеме, размака између предња два горња зуба, жири цоктао све вријеме. Па се Николина преломила, и у полуфиналу се појавила с новим зубима, без дијастеме.
Полуфинална емисија имала је гледаност од 14,8% у циљној групи од 18 до 49 година.
У новом студију са осам камера и 23 метра дугом пистом, крајем 2010. године уживо из Студија 4 Јадран филма, побиједила је Рафаела Франић, којој је као главна награда припала част да се фотографише за насловну страну модног часописа „Elle“, да постане заштитно лице модног портала „Style Faschion Community“ и да склопи уговор са агенцијом „Thalia Models Women International“.
Ово је био један од могућих огледа како се може, премда и не мора, склопити уговор с đavolom. Што је било доцније са Рафаелом, Николином и Андреом, не знам, јер ме нису занимале оне као особе, него процес који им је на моје очи млео карактре и идентитете, а јачао гордост и послушност зарад наоко сталног напредовања у каријери.
Ако се пажљиви читалац сјећа младе и лијепе глумице са почетка текста, а са којом сам у Херцег Новом разговарао минулог љета, поставља се питање да ли се млинови творбе манекена и глумаца разликују? Засигурно да, али сам све убјеђенији да и једне и друге њихови ментори прво изломе изнутра, еда би их саставили како професија и менторски склоп налажу. И у небинарном манекену има ванродног глумца. Ту је можда проблем ових професија. Што им идентитет сраста с улогама које они јесу прихватили, и јесу из њих произашле, али нису писали властити текст нити су на модној писти одступили од правила catwalka.
Извор: Печат
