Пише: Редакција
Ово у прилогу је првомајски закључак Новака Аџића
Овдје дајемо један низ Његошевих стихова у којима Његош слави и тугује за Немањићима, а онда у њиховим подвизима налази инспирацију за нова ослобођења и национална васкрсења:
„Ја од тебе јоште много иштем:
да поставиш у пламтеће врсте,
пред очима Српства и Славјанства,
Обилића, Ђорђа и Душана,
и јошт кога српскога хероја:
да прогрмиш хулом страховитом
на Вујицу, Вука, Вукашина,
богомрске Српства отпаднике –
злоћа њима мрачи име Срба,
тартар им је наказа малена!“
„Луча микрокозма“
***
[…] Гледнем, виђех потпис око в’јенца;
изговор му ово прави бјеше:
„Мач и храброст силнога Душана
и ваљаност Србах витезовах
од Булгарах с крвљу тешком оте
в’јенац славе и њине државе,
њим те матер Србију крунимо.“
С в’јенцем славе кад окити главу,
удвојише с’ гласи и одзиви,
славогласне трубе и појања;
име Душан громом се казаше.
Ја све сјеђах и то гледах радо.
Ал’ одједном све с’ у црно виђе,
глас појања жалостан се зачу,
све се у плач свирке претворише.
Тад задртим и на ноге скочим,
викнем грлом што могах најбоље:
„Што би сада, ако бога знате?“
Глас ми истог првог одговори:
„Не плаши се и не вичи тако!
У вјечност је Душан преминуо.“
Тада и ја, ка све, начнем плакат.
Плач нестаде, а весеље јопет;
веселимо с’, но пола плачући.
Царица се види ухиљена;
у в’јенац јој пола сахло цв’јеће.
Но не прође николико доба,
ту да видиш страшнога погледа
и жалосна Србу свакојему!
Крв потомка великог Немање
довре права жестокијем валом
и занесе престол и богињу,
двор божества помрачи српскога,
а у мрачни шћера синцир виле,
мјесто пјесне да кукају тужне!
Нав’јек зађе сунце Немањино
од српскога рода и племена.
Ах, ка с’ игда упуштити мога,
славољубна руко Вукашина,
заклат млада вјенценосца српска?
Стид те буди Србином се звати
међу св’јетом највјерним народом!
Јера уби свога господара?
Зар на главу круну ставит шћаше
крвљу облитом свога благодјеја,
с њом се дичит и владалац звати?
Ја све сједим и у мраку плачем,
док се мало поче развиђати.
Мало ми се сузе уставише,
док започнем гласак вилах слушат
ђе плачући мало прип’јевају
неке боје с Турцма црногорске,
Царског Лаза, пак и Вртијељке,
Меког Дола, Кчева и Трњинах,
и Црнице, па и Буковице,
од Пиперах, па Бјелопавлићах,
и од Крусах, па и Мартинићах.
Све повише гласак издизаху,
и ја срцем све весела стајем;
виђу в’јенац ће се осушио,
ал’ су два три порасли цвијета
из просуте крви Црногорства.
Док одједном, ка да муња сину,
сва се засја велика пећина
како данак, но с облачним небом.
Затрубјеше трубе и свирале,
сташе појат пјесне од храбрости.
Син Тополе, огледало Српства,
почетак им и припјева бјеше.
Виђу — мало царица оживје,
Ђорђе к њојзи мачем голим трчи;
о мачу му в’јенац виси китни.[…]
„Заробљен Црногорац од виле“
