„Будно је једино срце.
Битно је невидљиво голим оком. „
(А. Сент Егзипери, „Мали принц“)
Хришћански живот увијек претпоставља развој човјека. Морамо стално да останемо у потрази за нечим бољим и свјетлијим. Важно је разумијети да је Јеванђеље упућено нашем срцу. Бог жели да стекнемо оне посебне особине које су биле у Христу. Посебна храна, која носи благодат Божју, потребна нам је за омекшавање срца. Вјероватно је погрешно да се позове свако ко жели да буде хришћанин да се ода непрекидној молитви, њеном стриктном праћењу, читању само Јеванђеља или патристичке литературе. Наравно, све ово је потребно, али је потребно и нешто више. Ми говоримо о искуствима, скривеним у различитим дјелима класичне књижевности. Напајајући се на овом извору, и позивајући Божју помоћ у молитви, можемо ту да нађемо доста корисног и поучног за себе. У многа књижевна дјела хришћанска истина уткана је невидљивим нитима. Захтијева вјероватно духовну визију, осјетљивост душе и унутрашњу интуицију, да се у овој великој области људске мисли пронађу драгоцјени бисери јеванђелске истине. Овај пут отворен је свима.
Као примјер, желио бих да укажем на стваралаштво класика француске литературе – Антоан де Сент Егзиперија. Вјероватно најпознатији од његових радова су „Мали принц“ и „Планета људи“. Не улазећи у књижевне анализе, уочавам главну предност ових дјела: уче томе шта је добро. То значи да је и сам аутор био добар човјек, а добар човјек јесте хришћанин. Ако је његово дјело испуњено духом свјетлости, може да загрије наше срце. Тако је његов садржај користан за људску душу, јер дјелимично приближава Јеванђеље. Сво Јеванђеље је упућено човјековој души, као највишој вриједности свега Стварања. Антоан Сент Егзипери такође пуно говори о човјеку и смислу живота.
„Бити човјек – то значи осјећати да сте за све одговорни, да горите од стида због срамоте сиромаштва, иако изгледа да оно није ваша кривица; даље, бити поносан на побједу коју су освојили другови, и знати да полагањем камена, помажеш да се изгради свијет. “ Данас, су многи људи изгубили систем вриједности. У првом плану стоји новац. Њиме су људи замјенили Бога, савјест, љубав према отаџбини. Шта чека у будућности, особу која је оријентисана само на земаљско и материјално? „Радећи због богатства, – пише Сент Егзипери – ми сами градимо свој затвор и закључавамо се у самоћу, а све наше богатство јесте прашина и пепео. Оно је немоћно да нам донесе нешто за шта вриједи живјети.“ – „Тако је, ко тражи само материјално благостање, он жање плодове за које не вриједи живјети.“
А, оно што је савршенство, о коме је толико речено у Јеванђељу?
Писац каже: „Савршенство се постиже, не када се већ нема ништа додати, већ када се ништа не може одузети.“ Ако се не можете одузети – онда долази до склада унутрашњег живота, то значи да особа живи са Христом. То јесте нови квалитет у души. И како можете узети некоме доброту, поштење, милостивост и способност да буде саосјећајан? Достигао је љубав – достигао је Спасење, и он је већ у Царству Божјем, то се не може одузети ниједној личности.
Христос често у својим изрекама и параболама користи тему природе. То је, као што знате – велика књига која проповједа о величини Бога. Понекад, природни живот с правом осуђује човјека. Не заборавите, пророк Исаија каже: Во познаје свог власника, и магарац свога господара, али мој народ свјетлост не узима у обзир (Ис.1, 3). Настављајући ову тему, А. Сент Егзипери је написао: „У нашем свијету, сав живот тежи да буде сличан, чак се и цвијеће, подједнако повија и мијеша на вјетру, иако је украшено различитим бојама, сви лабудови познају другог лабуда, а једино људи се затварају у своју осаму. Како нас одваја једне од других, наш унутрашњи свијет. „
Ако је циљ хришћанског живота – постизање љубави (.. Уп 1 Кор 14, 1), онда је важно да познајемо ове путеве. Пошто Бога, ми углавном покушавамо да волимо као ближњег, онда је за одговор о том путу веома драгоцјен савјет француског мислиоца: „Љубав – то не значи да се гледамо међусобно. Љубав – значи гледати заједно у истом смјеру „.
Када би свака заједница људи гледала пажљиво према другима, не тражећи да увиди најмањи недостатак у понашању вољене особе, његовом изгледу, карактеру, коначно, страсти која погађа сваку људску душу; трун у очима мужа или жене никада не би био претворен у брвно, и када би ближњег схватали као слику Христа, који жели да служи у духу бриге и љубави – онда би заиста био преображен наш живот. Погледајте у истом смјеру, у коме и Христос и Његово Јеванђеље, ка вјечности и Царству Божјем. Колико је важно да се ово разумије и, што је најважније, да се испуни. Ми често говоримо о потреби духовног развоја и самообразовања. Царство небеско се нуди… (Мт. 11, 12), тј, духовним прегнућем задобија. Овај рад се захтијева од свију. Без тога, Царство Божје не видимо као и своје уши. Истина – у Христу, и познавање те Истине – изискује подвиг, напор свих сила душе, нарочито срца и ума.
По мишљењу А. Сент Егзиперија, „Истина не лежи на површини. Ако нека религија, одређена култура, нека мјера ствари или облик активности, више него било који други дају особи осјећај духовне пуноће, снаге, за коју ни он сам није знао да је посједује, онда је та мјера ствари, та култура, та форма активности истина човјека. “ Још додаје да је“Истина оно што чини човјека човјеком.“ – „Истина је оно што чини свијет једноставнијим, никако оно што га води у хаос.“ – „Истина – није оно што се доказује. Истина јесте једноставност „.
Данас, више него икада, људи пате од усамљености. Често је неко сам и у својој породици. Сви смо веома подијељени. По прихватању вјере, треба да тражимо праве пријатеље, родбину тренутно у духу. Уосталом, прави пријатељ јесте сладост живота. А.Сент Егзипери, као пилот, знао је вриједност правог пријатељства и рекао о томе изванредно: „Не, нико неће замјенити мртвог друга, стари пријатељи на брзину се не стварају. Нема блага које је скупље од многих заједничких успомјена, количине озбиљних подухвата, искуства толико свађа, помирења, емоција. Такво пријатељство јесте плод дугих година „.
Човјек који може да буде прави пријатељ, увијек ће да се посвети другима. Дакле, он ће задобити значајну хришћанску врлину – служење другима. Хришћанство је увијек у служби, жртвовању и посвећености. Када почнемо сажаљевати себе и водити рачуна, попут старих службеника, о чему је писао А.Сент Егзипери: „Стари званичник! Ти си направио миран мали свијет, чврсто затварајући све излазе на свјетлост, као термит. Ушушкан си, склонио си се у ускогрудне инертне навике, у провинцијску учмалост. Ти си направио бедем од сиромашних и сакрио се од вјетра, од таласа и звијезда. Не желиш да те угрожавају велики задаци, јер си толико труда уложио да заборавиш да си човјек. Глина, од које си створен, осушена је и отврднула, и ништа на свијету неће моћи да пробуди у успаваног музичара, или пјесника или астронома који је некада можда живео у теби. “
Можемо закључити наше размишљање о смислу живота ријечима Малог Принца и његовог пријатеља Лисе: “ Будно је једно срце. Битно је невидљиво голим оком. Не заборави: ти си заувјек одговорни за све оне који си одњеговао … „. Колико је важно – да видимо срце. Видевши Бога, ближњега, свијет који нас окружује …
Основни услов за то јесте чистоћа срца. Она је достиже дугим, тешким и кротким радом, уз помоћ Бога. Понекад дижемо руке од тог рада, чини нам се да се ништа не дешава, да тапкамо у мјесту. Али то није случај. Богу је важан сваки напор од стране човјека. Христос је увек ту и спреман да дође у помоћ. Потребно је да се тврдо вјерује. Христос и јесте то најважније што очи не могу да виде. То захтијева созерцање срца. Али, срце мора да буде меко, добро и чисто, јер Блажени су чисти срцем, јер ће Бога видјети (Мт 5: 8.).
Превод с руског језика: Александар Живковић
