После своје „специјалне војне операције“ у Украјини, Русија је претекла Иран и постала земља са највише санкција на свијету са преко 5.500 санкција углавном из Европе, САД и њених савезника, пише глобални кинески медиј Си-Џи-Ти-Ен (CGTN).
Како се антируско лудило у западним друштвима наставља, сада се у потпуности проширило на другу област – културу. Широм Европе руски умjетници су избачени са наступа лijево и десно. Прошлог мjесеца, Кардифска филхармонија отказала је музичко вече посвећено руском композитору Петру Иљичу Чајковском, док су позоришта у Швајцарској и Пољској одустала од његових опера.
У међувремену, универзитет у Италији одлучио је да одложи курс о руском књижевном диву Фјодору Достојевском, иако је администрација одустала након широко распрострањене међународне реакције.
Шпански Театро Реал, велика оперска кућа, отказала је наступе Бољшој балета – међународно познате компаније за класични балет са сjедиштем у Бољшој театру у Москви. Штавише, бојкот је проширен и на младе руске умjетнике у успону.
Раније овог мјесеца, такмичење високог нивоу у виолини које је организовала Сибелијус академија Универзитета умјетности у Хелсинкију одлучила је да се руским учесницима забрани да се такмиче.
„Ужаси рата и недавно откривени злочини довели су до тога да Комисија за такмичење нема никакву моралну или етичку опцију осим да искључи Русе из такмичења“, каже комитет Међународног такмичења виолиниста Жан Сибелијус.
Чак ни Јуриј Гагарин – легендарни совјетски космонаут – није избјегао прогон, додаје овај кинески медиј. Свемирска фондација, америчка непрофитна организација, одлучила је да преименује своју годишњу акцију прикупљања средстава под називом „Јуријева ноћ“ у његову част и умјесто тога је промијенила име у „Прослава свемира“.
„Данас покушавају да укину хиљаду година стару земљу“, рекао је прошлог мјесеца руски предсједник Владимир Путин. Он је додао: „Говорим о прогресивној дискриминацији свега што је у вези са Русијом, о овом тренду који се одвија у низу западних држава, уз пуно савлађивање, а понекад и уз охрабрење западних елита. Путин је у свом обраћању сугерисао да је бојкот руске културе дио ширег друштвеног феномена популаризованог на Западу последњих година, познатог као култура отказивања, или „кенсел“ култура, што је идеја да се неко спријечи да има каријеру или јавну платформу да каже или уради нешто увредљиво.
У протеклих неколико година, овај феномен је постао предмет интензивне дебате. Док многи из политичке љевице то сматрају средством социјалне правде, конзервативци то виде као бесмислени облик владавине руље на друштвеним медијима. Ауторка серије о Харију Потеру Ј.К. Роулинг је, на пример, критикована од стране њених сопствених фанова због трансфобичних опаски, што је чини једном од најистакнутијих појединаца који су „отказани“.
Сада се Русија и њена култура неселективно одбијају због руске војне операције у Украјини, коју су западни медији и владе означили као „инвазију“, често без објашњења историјског контекста и забринутости Русије за безбједност.
Слично одбацивање друге културе дешавало се у новијој историји, али никада у размјерама као што је сада. Године 2003, када је Француска одбила да подржи инвазију на Ирак предвођену САД, у САД је услиједио талас антифранцуског лудила. Неки ресторани су одлучили да преименују помфрит у „фридом помфрит“ и уклоне француске преливе из салатних барова.
Иако је то углавном било ограничено на десничарске конзервативце и имало је врло мало везе са француском културом уопште. Чак и у временима екстремне страсти, граница између културе и рата углавном је била одвојена. Као што је конзервативни Њујорк пост недавно примијетио, чак и на врхунцу Хладног рата, „Русија и Америка су дијелиле заједнички језик музике… Умјетност је уијвек неопходна за људски живот, али културна размјена постаје још важнија у временима политичких тензија. „
Ову тачку су прије више од једног века поновили и организатори концерата Променаде Роберт Њумен и Хенри Вуд приликом избијања Првог свјетског рата 1914. Упркос раширеном антињемачком расположењу широм Британије у то вријеме и кампањи за забрану њемачке музике на концертима, Њумен је дао изјаву у којој је бранио од политике умјетничке вриједности.
Каже се: „Највећи примјери музике и умјетности су свјетско власништво и неприкосновени чак ни предрасудама и страстима тог часа“.
Извор: Етос
