Први, други, трећи и четврти дио
Пише: Милан Милошевић
Савременик и жртва шпанске драме од Катастрофе 1898. до Грађанског рата 1936; песник који је Шпанији поново открио њену поезију, њен звук и ритам, фламенко, дубоку песму канте хондо (cante jondo) и који је мрачну силу (duende) спојио с авангардном уметношћу, а трагедијама Крвава свадба, Јерма и Кућа Бернарде Албе шпанско позориште подсетио на његов Златни век. Убијен је у токсичној мешавини масовног терора, хомофобије, идеолошког обрачуна и изравнавања старих рачуна, те других непочинстава којима су људи склони кад им рат да прилику
Кад су дошли по Лорку, у кући Росалесових није било мушкараца: ни оца, дон Мигела, нити његових синова Антонија, Хосеа, Мигела, Херарда ни Луиса. Њихова мајка сењора Росалес, забринута да ће Лорка бити убијен на улици, инсистирала је да неће дозволити да га изведу из куће док не стигне или њен муж или један од њених синова. Руиз Алонсо се сложио.
Године 1936. то је била велика троспратна кућа подигнута у типичном гранаданском стилу. Приземље је било веома пространо; “патио” (двориште) је било окружено стубовима, а у његовом средишту била је фонтана. Широко мермерно степениште је водило до другог спрата, где је породица живела током врелих летњих дана; ту су биле и просторије за слуге, као и Луисова библиотека. Гарсија Лорка је био смештен на трећем спрату, где је живела Луиза Камачо (Луисова тетка, сестра сењоре Росалес).
Есперанса Росалес се попела на трећи спрат, обавестила Гарсију Лорку шта се дешава и предложила му да се с њом и њеном сестром Луизом Камачо заједно помоле пред иконом Светог срца која је висила изнад клавира. Он је, дирнут, прихватио и са Есперансом сишао на први спрат где га је чекао Руиз Алонсо.
За то време, сењора Росалес је успела да пронађе сина Мигела у седишту Фаланге и рекла му шта се дешава. Када је дошао кући, Мигел је видео много наоружања. Тврдио је да није могао да им се супротстави.
На његово питање које су оптужбе подигнуте против Гарсије Лорке, Руиз Алонсо је одговорио да је он “руска веза” и да је “нанео више штете својим пером него други пиштољем”.
ХАПШЕЊЕ ФЕДЕРИКА ГАРСИЈЕ ЛОРКЕ
Лорка је изашао на улицу у пратњи Руиза Алонса и Мигела Росалеса који је, да Лорку не би убили успут, пошао да га одведе до затвора. Лорка је у колима непрестано молио Мигела да се заузме за њега код гувернера Валдеса.
Када су стигли у канцеларију гувернера, Валдес није био тамо. Лорку су закључали у једну од помоћних просторија где је Мигел покушао да га смири уверавајући га да му се ништа неће десити. Ипак, страховао је да ће Федерика испитивати Италобалбо, један од Валдесових најбруталнијих послушника. Када су се остала браћа Росалес те ноћи вратила у Гранаду, са неколико фалангиста су се упутили ка канцеларији цивилног гувернера да траже да Федерико буде ослобођен.
Пролазе црни коњи и језиви људи дубоким путевима гитаре (1. дио)
Луис Росалес је жандарму предао изјаву у којој је писало: “Извесни Руиз Алонсо, кога не познајем, данас је дошао у нашу кућу, кућу која припада фалангистима, и одвео нашег госта без икаквог наређења, писменог или усменог”.
Хосе Росалес је два дана пре своје смрти, 26. августа 1978, у разговору са историчаром Ијаном Гибсоном испричао да је те вечери својим очима видео пријаву коју је Рамон Руиз Алонсо написао да би, по његовој оцени, разоткривањем Гарсије Лорке представио њега, Хосеа и његову породицу као зликовце и издајнике, најпре због постојећих сукоба унутар деснице: “Окренуо је случај тако да изгледа као да је Федерико радио-спикер Москве, као да се неколико Руса крило у мојој кући…” Његов брат Мигел каже да је на том папиру који је видео Хосе било речи и о хомосексуализму.
Гувернер му је рекао: “Да није било овога, дон Пепе, пустио бих те да га одведеш”.
Лорка није радио за Русе. У Шпанији је, током диктатуре Прима де Ривере, хомосексуалност била криминализована (казна од 1000 пезета или тако нешто). Кривични законик из 1928. примењиван је до 1932, да би у доба Друге шпанске републике био донет нови по којем хомосексуалност у Шпанији више није била кривично гоњена – то ће у закон франкисти унети касније.
У понедељак 17. августа 1936. Хосе Росалес је отишао у канцеларију војног команданта града, са којим су браћа Росалес имали добре односе и добио наређење за пуштање Гарсије Лорке. Детаљи наређења војног команданта за пуштање Лорке на слободу први пут су објављени у књизи Хосеа Луиса Вила-Сан Хуана Гарсија Лорка, убијен: цела истина (Garsija Lorka, asesino: toda la verdad, 1975). Овај шпански историчар, новинар и публициста је 1975. за ову књигу добио престижну награду “Огледало Шпаније”.
Хосе Росалес је са овим наређењем одмах отишао у канцеларију цивилног гувернера Валдеса, који му је рекао да је Лорка одведен у зору и додао: “А сада ћемо се позабавити твојим братом Луисом”.
Односи гувернера Валдеса с браћом Розалес су били напети још од пре побуне. У пролеће 1936. Хосе Антонио де Ривера је из мадридског затвора Модело одржавао везу с фалангистима. Хосе Росалес је успео да га посети и обавести га да је њихов центар у Гранади спаљен, а да се Фаланга потпуно распала. Вођина упутства је пренео Валдесу, који је ваљда закључио да му Росалесови руше реноме у Фаланги.
Када је Гарсија Лорка одведен из куће у улици Ангуло, сењора Росалес је одмах позвала његове рођаке који су се после напада на имање Уерта Сан Висенте преселили у кућу Мануела Фернандеза Монтесиноса. Јутро након хапшења, односно 17. августа, Федерикова мајка Висента Лорка Ромеро послала је Анхелину, дадиљу породице Фернандеза Монтесиноса, у канцеларију цивилног гувернера да Федерику однесе храну, дуван и одећу. Анхелина је већ скоро месец дана у корпи на којој је било написано име затвореника носила храну и Мануелу Фернандезу Мантесиносу у цивилни затвор. На корпи у којој је два дана у канцеларију гувернера Гарсији Лорки доносила кафу у термосу, тортиље, омлет са кромпиром и цигарете није морала да испише име.
“ДАЈТЕ МУ КАФУ, ПУНО КАФЕ!”
Гибсон закључује да гувернер Валдес, који је лично одобрио бројна стрељања и “шетње”, није наредио Лоркино погубљење онда када је рекао браћи Росалес, већ да је тада још увек, несигуран, оклевао. Он је од 1931. живео у Гранади и колико год био неук и некултуран, сигурно је чуо за најпознатијег писца Гранаде тог времена чије су књиге, активности и говори често објављивани у штампи. Ако је цивилни гувернер оклевао, сматра Гибсон, то није било из хришћанског саосећања, већ зато што није могао да не предвиди да би смрт познатог песника могла да наштети побуњеничким циљевима.
Гибсон закључује да је Валдес, пре него што је наредио да Гарсија Лорка буде стрељан, једне вечери (Гибсон је готово сигуран да је било вече 18. августа 1936) питао генерала Кеипа де Љана шта да ради са њим. Генерал Кеипо је одговорио: “Дајте му кафу, пуно кафе!”
То је била генералова омиљена фраза која је имала само једно значење: “Пуцајте у њега”.
Гибсонов сведок, адвокат и писац Антонио Перез је сигуран да је та верзија аутентична. Гибсон не сумња да су побуњеници у Гранади у то време следили упутства Кеипа де Љаноа, који се понашао као “вицекраљ Андалузије” и до тада је већ успео да без суђења погуби стотине радника и републиканаца у Севиљи. У документу који је крајем септембра 1936. године објавила Адвокатска комора Мадрида наводи се да је до тада у главном граду Андалузије убијено више од 9.000 радника. Наравно, канцеларија војне команде је пребацила примарну одговорност за организовање репресије на цивилне власти. Свештеник из Гранаде Хосе Линарес Палма је 1966. рекао историчару Гибсону: “Валдес би пуцао у Исуса и Девицу Марију да су му стали на пут”.
Пролазе црни коњи и језиви људи дубоким путевима гитаре (2. дио)
Када је Анхелина трећи пут пошла да Лорки однесе храну, неки господин јој је одмах на вратима куће у улици Сан Антон рекао: “Човек код кога идете више није тамо”.
Она даље прича: “Али ја нисам познавала никога у Гранади, па сам отишла. Када сам стигла у канцеларију, рекли су ми: ‘Тај господин више није овде.’
Не можете ми рећи где је?, питала сам. ‘Не знамо.’
Можда су га пребацили у затвор? – ‘То не знамо.’
Можете ли ми рећи да ли је нешто оставио? – ‘Ни то не знамо. Идите горе и видите. Мораћете са мном’
И попела сам се у собу. Тамо су били само термос и салвета и ништа друго. Изашла сам одатле и отишла право у затвор, на другом крају Гранаде и нисам рекла ни реч… Како да то заборавим?”, рекла је 1966.
“ДОН МАНУЕЛ УЈУТРУ, СЕЊОРИТО ФЕДЕРИКО УВЕЧЕ…”
Четири недеље након што су га пучисти послали у затвор, градоначелник Гранаде Мануел Фернандез Монтесинос је погубљен. Изабел Ролдан, Федерикова нећака која је била удата у конкурентској фамилији Ролдан се 1978. у разговору с историчарем Ијаном Гибсоном сећала како је свештеник који га је исповедао посетио доњу Пилар, прилично стару Мануелову мајку. “Сећам се да је моја тетка рекла свештенику: ‘Молим вас, уђите, али не желим да вас мој муж види, молим вас да не дозволите да вас мој муж види’.” Свештеник је ушао у собу доње Пилар. Рекао је како га је њен син замолио да се опрости од ње и пренео јој је његове последње речи.
Лоркина сестра, Мануелова жена Конча и њено троје деце били су на имању Тамарит (у власништву Франциска Гарсије). Висента Лорка је отишла тамо и саопштила страшну вест својој ћерки. Клотилда Гарсија Пикоси, ћерка лоркиног брата Родргеза се 1978. сећала: “Тамо, у углу, седела је моја рођака Конча. Јадница је била бескрајно забринута јер није знала ништа о Манолу. Седела је тамо, полумртва од страха. Чим је видела мајку, посебно њено лице, све је разумела. Биле су као две Марије, као две Девице Марије са лицима искривљеним у агонији”.
У року од неколико дана од избијања побуне у затвору у Гранади, који се налазио ван града на аутопуту Хаен, две хиљаде људи је натерано у зграду пројектовану за највише 400 затвореника. Сваке вечери наглас су читани спискови затвореника осуђених на смрт који су своје последње сате проводили у капели. Једна просторија у затвору је била посебно прилагођена за ту сврху, а они који су то желели, могли су да се исповеде парохијском свештенику из Виснара Хосеу Кровету Бустамантеу (његово име се често помињало на страницама новина “Идеал” у то време). Пре зоре, одвожени су камионима и стрељани испред зида гробља.
Неке затворенике су у зору “изводили у шетњу” и остављали њихова беживотна тела тамо где су падала под мецима (на пољу, у јарку поред пута, маслињаку или јарузи), док након погубљења нису стигли гробари, заточени масони из Гранаде, које би касније такође стрељали.
Војни судови у Гранади функционисали су само у првим недељама рата. Након тога, састајали су се само у изузетним случајевима. Ухапшени су једноставно погубљени, без икаквог привида суђења.
Прикупљајући податке о убиству Гарсије Лорке, италијански професор Енцо Кобели је педесетих година прошлог века разговарао са човеком који је тврдио да је стражарио на вратима собе у којој је песник Федерико Гарсија Лорка био закључан заједно са осталим жртвама које ће бити стрељане следећег јутра. “Током целе ноћи 19. августа Федерико Гарсија Лорка је охрабривао своје сапатнике затворенике. Много је причао и очајнички пушио (био је заклети пушач црвеног дувана, који је куповао у великим количинама у иностранству пошто није волео црни шпански дуван). Ујутру, када су дошли по њега, схватио је да ће га послати “у шетњу” и тражио свештеника, али свештеник из Виснара (када га је Кобели видео, већ је имао осамдесет пет година), који је чекао целу ноћ, управо је отишао јер му је речено да тог дана више неће бити погубљења.”
“ДОН ГАБРИЈЕЛЕ, ЈУТРОС СМО УБИЛИ ВАШЕГ ПРИЈАТЕЉА”
Сведоци А. М. и М. С. су причали Гибсону да су сви џелати из логора Ла Колона били добровољци који су убијали из задовољства, а да је неколико жандарма било приморавано да учествује у погубљењима, вероватно по казни. Неки од добровољаца припадали су такозваном “црном ескадрону” и починили су зверства и злочине не само у Гранади и околним селима.
Историчар Мигел Кабаљеро Перез, који је реконструисао последњих 13 сати живота Гарсије Лорке, касније је идентификовао шест припадника стрељачког строја који је убио Лорку и још тројицу затвореника. Они су добили бонус од 500 пезета и унапређење као награду за обављање прљавог посла. Један се, наводно, жалио да га посао “излуђује”. Неки од припадника тог вода вероватно нису ни знали ко је Лорка. “То нису били људи који читају поезију. Лоркина дела су углавном читале елите”, сматра Кабаљеро.
Али командант стрељачког вода, 53-годишњи полицајац Маријано Ахенхо и добровољац Антонио Бенавидес, рођак прве жене Лоркиног оца Матилде Паласиос, која је умрла млада – знали су ко је он. Осим Бенавидеса, који се хвалио да је Лорки пуцао у главу, нико од припадника тог стрељачког вода није деловао поносан на оно што су урадили. “Нису разговарали са својим породицама о овоме. Памте их као вољене деде који су ћутали о грађанском рату”, каже Кабаљеро.
Пролазе црни коњи и језиви људи дубоким путевима гитаре (3. дио)
Међутим, Гибсон цитира сведочење Анхела Салдање, једног од ретких општинских одборника Гранаде који је избегао смрт на зидинама гробља, а који је био у бару познатом као Пахарера када је члан Аксион популара Хуан Луис Трескастро ушао и, довољно гласно да га сви присутни чују, рекао: “Управо смо убили Федерика Гарсију Лорку. Ја сам лично два пута упуцао том педеру у задњицу”.
По сазнањима лекара и писца из Гранаде Мануела Орозка, биографа Мануела де Фаље, тај Трескастро је истог дана у Кафеу Ројал пришао уметнику Габријелу Морсиљу и рекао му: “Дон Габријеле, јутрос смо убили вашег пријатеља, оног песника са великом главом”. Чињеница да је Трескастро, “човек у сваком погледу” у најгорем традиционалном шпанском смислу, лутао по баровима и кафићима хвалећи се да је убио Гарсију Лорку није непобитан доказ да је тог јутра био у Визнару. Међутим, сасвим је могуће да јесте, закључуио је Гибсон.
“ПРЕМИНУО ТОКОМ ВОЈНИХ ОПЕРАЦИЈА”
На смртовници Федерика Гарсије Лорке, коју су 1940. године издали званичници Франковог режима, у матичној књизи умрлих грађанског регистра, број 208, лист 163, број 542, документу који се чува у суду у Гранади пише: “… преминуо је у августу 1936. године од последица рана задобијених током војних операција”. Као да је био герилац, а не песник кога су стрељали у зору.
Лорка није убијен сам. Један од сведока које цитира Ијан Гибсон сећао се још два имена: Хоакина Арколаса Кабесаса и Франсиска Галадија Мергала, бандериљероса који су били анархисти. Није могао да се сети имена још једног човека који је стрељан са Гарсијом Лорком тог јутра, само се сећао да је био хром.
То је био Диоскоро Галиндо Гонзалез, учитељ јавне школе из села Пулијанас. Његова деца (Антонио, Нијевес, Марија, Галиндо Монхе) су испричала да се он у септембру 1934. године, након што је премештен у село Пулијанас, сукобио се са општинским секретаром Едуардом Барерасом око куће предвиђене за учитељски дом, која је била “мало боља од штале”. Отишао је у Гранаду и уложио протест цивилном гувернеру.
Галинду Гонзалесу није додељена друга кућа и био је приморан да изнајми стан у селу Касерио де лос Анхелес, недалеко од Пулијанаса. Галиндо Гонзалез је био ватрени републиканац. Када је Народни фронт победио на изборима у фебруару 1936, локални становници су се окупили испред његове куће вичући: “Живео учитељ из Пулијанаса!” Тако је Диоскоро Галиндо постао обележена особа, попут многих учитеља који су се нашли у побуњеничкој зони.
Изабел Ролдан сведочи да се три или четири дана након Федерикове смрти неки жандарм појавио на вратима у улици Сан Антон са писмом. Порука која је изгледала као да је написана у последњем тренутку била је једноставна: “Молим вас, тата, да овом господину дате 1.000 пезета као донацију оружаним снагама. Загрљај, Федерико”. И ништа друго. Рукопис и потпис су дефинитивно били његови.
“Отворила сам врата и нисам могла да кажем нашим људима да му не дају новац, јер још ништа нису знали. На крају крајева, дуго, док сами нису сазнали и поверовали у то, нисмо им ништа рекли о Федериковој смрти”, причала је Изабел Ролдан.
Тај последњи аутограм Федерика Гарсије Лорке није сачуван.
МАНУЕЛ ДЕ ФАЉА И АНТОНИО МАЋАДО
Композитор Мануел де Фаља, примивши вест да је Федерико Гарсија Лорка ухапшен у канцеларији цивилног гувернера, пожурио је истог јутра да се заложи за свог пријатеља. У пратњи неколико младих фалангиста уведен је у двориште где је обавештен да је Федерико већ стрељан. Сломљен тежином ове вести, упутио се ка улици Сан Антон, ка кући у којој је одсела Лоркина породица. Врата му је отворила Изабел Ролдан. Историчару Гибсону је 1978. испричала: “Јадни Дон Мануел… отворивши врата и видевши му лице, успела сам да му кажем: ‘Дон Мануеле, они ништа не знају. Уђите!’ Остао је кратко, али није ништа рекао”.
“ABC de Sevilla” је 7. октобра 1937. испод његове фотографије ставио потпис: “Гранада, песник и музичар крсташког рата. Овде, у мирном кутку маварске баште у његовој вили, ‘Антекеруела’, можете видети чувеног маестра Мануела де Фаљу како сарађује са великим песником Хосеом Маријом Пеманом на великом патриотском делу Песма рата, чији су обојица аутори”.
Пролазе црни коњи и језиви људи дубоким путевима гитаре (4. дио)
Франко је 1. јануара 1938. основао Институт Шпаније, а Фаља је, без претходних консултација, именован за његовог председника – успео је да поднесе оставку. Стигао је у луку Буенос Ајрес бродом “Нептунија” 18. октобра 1939. У егзилу је живео повучено у планинској кућици одбијајући да се одазове на позив Франкове власти да се врати у Шпанију. Умро је 1946. Сахрањен је у катедрали Санта Круз у Кадизу, уз државне почасти и благослов папе.
…Клешите, пријатељи,
од камена и снова у Алхамбри,
тумул песнику,
изнад извора где вода плаче,
и вечно говори:
злочин се догодио у Гранади, у његовој Гранади!
Аутор омажа Лорки, песник Генерације 98, Лоркин узор Антонио Маћадо је са мајком Аном Руиз, братом Хосеом и његовим ћеркама 22. јануара 1939. у каравану бежао у Француску. На пола километра од граничног прелаза морали су да напусте аутомобил и да у ужасним условима наставе пешке до станице Сербер, где су преноћили у напуштеном вагону на споредном колосеку. Антонио Маћадо се тада разболео и умро у пола четири поподне, 22. фебруара 1939. године.
Лоркин гроб нису нашли.
Рекао сам већ: Оставите ме
овде у пољу
да плачем!
(Поема о канте хонду, песма Јао (!Аy!), Федерико Гарсија Лорка (1898–1936))
Извор: Време
