Пише: Настасја Писарев
Агора, 2022.
„Север“ је први роман Бурхана Сонмеза (1965) једног од од најзначајнијих савремених турских (односно курдских) писаца, вишеструко награђиваног, који је тренутно и председник светског ПЕН центра. Осим као писац, истакао се и као активиста за људска права.
„Север“ при читању повремено евоцира снолику прозу нашег недавно преминулог књижевника Горана Петровића, мада се у њему првенствено може препознати слична линија какву је имала по свему атипична књига Казуа Ишигура „Покопани див“. Као и код Ишигура, у питању је прича смештена у време које одговара митском, и Сонмазовим светом се крећу ликови који подсећају на оне из бајки.
Заплет такође наликује на бајке – једног јутра, у усамљеном селу освануло је тело нагог мртвог мушкарца, који је пре тога био мистериозно одсутан двадесет година.
Разговори о књижевности, Мангел и Борхес: Mythos, Hronos, Topos.
Његов син Ринда одлучује да пође у свет не би ли открио тајне очевог одсуства, и покушао да реконструише какав је човек био. Једино што главни лик има на почетку своје потраге је једна стаклена минђуша коју је (симболично) пронашао скривену у очевим устима, и штуре приче мајке, и једног очевог пријатеља, који једва да ишта више знају о њему сем да је први пут у село дошао са тајанственог и опасног севера.
На свом путу, Ринда од обичног ловца постаје ловац на снове и приче; његове авантуре неосетно се преплићу са нискама приповедака и легенди Истока. Многе приповести личе на помало заумне рефлексије о животу, мада не губе сликовиту пластичност, а често ни бруталност правих бајки. Сонмезов снолики, увек помало лирски и меланхолични стил има хипнотични, лењи ритам као да управо слушамо заводљивог приповедача бајки, али оваква врста писања које у себи евоцира нешто архетипско увек је мач са две оштрице; мада иза најбољих пасажа остају слике које се дуго памте, укупна форма чини се сувише неодређена за дуге наративне форме попут романа, па не држи увек лако пажњу читалаца.
Ивзро: Дневник
