Професор доктор Соња Томовић Шундић – редовни професор на Факултету политичких наука у Подгорици, синоћ је гостовала у Дијалошкој трибини на тему: „Његош у ликовној умјетности“.
Преносимо дио њеног уводног излагања, као и видео – снимак цијеле емисије.
„Његош је средиште наше културе, практично нема ниједног питања које није покренуто у Његошевој поезији, а поезија има карактеристику да је симболичка, а симболи су оно што можемо вишезначно тумачити, јер су сами по себи вишезначни. За разлику од језика, науке и филозофије, пјеснички језик је поливалентан, сложан, слојевит, па зато нема времена у коме се не можемо вратити Његошу и нема времена у коме на велика питања, питања егзистенције и најкрупнија филозофска и теолошка питања не можемо се обратити Његошу, да бисмо добили одговор. Наравно, не само филозофско-теолошка питања, него и друштвена, историјска, обичајна, национална…значи сав корпус питања који је везан за човјека (антрополошка питања, питања естетике, етике, религије, налази мјесто у одговору који би нам дао Његош).
Дијалошка трибина на тему: „Језик као чувар народног памћења“
Његош припада великим пјесницима древних цивилизација као што је то био Хесиод који је написао Теогонију, гдје је то пјесништво заправо теогонијско-космогенијског карактера и за разлику од модерног пјесништва гдје ви можете ређати ријечи како желите, по некој њиховој сонорности, просто ређате ријечи како год желите, пјесништво овог типа говори о најкрупнијим стварима постања, о каузалном узроку свијета, постанку свијета, постанка човјека у смислу његовог постојања, тако да данас ми заправо стојимо пред једном великом енигмом, а то је како су стари епови веома усаглашени са модерним научним и физичким открићима. Оно, дакле, што тврди Хесиод у „Теогонији“ или што Његош тврди у његовој „Лучи“ када је у питању концепт времена, концепт простора, вјечности, организације васионског устројства, можемо га, дакле, довести у везу са математичком готово пропорционалношћу космоса која одговара модерним физичким теоријама. Значи, говорити о Његошу, а Његош је, синтеза као што сам рекла нашег духовног бића, наше духовне културе, као што је Хомер синтеза Грчке или Гете синтеза Њемачке или Шекспир британске културе или Данте италијанске. Бити са Његошем, бити у окриљу и у оквиру терминолошком појмовном ове поезије значи бити на трагу најкрупнијих питања егзистенције.“
Његош је више је од једне личности јер то свједочи његово дјело. Ви можете вјештачи да стварате ауторитете у култури, међутим, оно што свједочи о величини једне личности јесте његово дјело. Без обзира на признања и све друге привилегије и повластице које неко може добити за живота, оно што је свједочанство о некој личности јесте његово дјело. Три велика спјева, „Његошева биљежница“, „Мале пјесме“, „Писма“ су оно гдје је Његош на суштински начин изразио своју слику свијета, своју мисао о свијету. У тој слици, он је сјединио старе античке мислиоце -мисао филозофску античког периода, затим Платона и неоплатоничаре, хришћанство и хришћанске писце, као и романтичаре којима је припадао у хоризонтали времена: Игоа, Пушкина, затим и оне писце који су нарочито утицали на њега Милтон ( „Изгуљени рај“ ) и Дантеова „Божанствена комедија“). Он је сакупио то целовито насљеђе, првенствено Балкана, иако антички период негдје, ипак везујемо и за балканска искуства, затим искуства народа коме припада, дакле, то је онај епски слој код Његоша, али и цјеловиту европску духовност, књижевност, умјетност и филозофију.
Када је све то сјединио (притом је био самоук, али за генија овог типа самоукост значи да израстају из себе са мало подстицаја споља), он је учио, имао огромну библиотеку, нарочито руске преводе добре, мада је и сам био полиглота- говорио је италијански, њемачки и руки језик…Све то је сабрао, а онда је изворно и аутентично изразио нешто што припада изворно нашем језичком и мисаоном искуству. Тај додир са Његошем је додир са дубином нашег бића , јер он говори како говори наше историјско биће, наше културно биће, духовно биће. Захватио је у цјелину наше најдубље духовности и то исказао пјесничким језиком, при чему овдје по мом суду, пјеснички језик, иако је бриљантан, иако је естетски, књижевно, лингвистички стилски изузетан и изванредан, он овим језиком заправо саопштава велике филозофске идеје. То је несумњиво. Ви можете остати на тумачењу Његоша на тим првим слојевима-тумачити га само књижевно, лексички, језички, проналазити у њему епске слојеве, историјске слојеве што је неспорно тачно, али у најдубљим својим слојевима, он сигурно има велике одговоре, аутентичне , иако су они настали на одређеној литератури, али он је ипак пробио самослојан пут и одговарао на најкрупнија питања човјековог постојања.“
