Пише: Вук Бачановић
Подгорички дневник Вијести објавио је анализу проф. Еугена Поповића (наводно, псеудоним стварнога аутора), под амбициозним насловом „Анатомија недовршене државе“. Текст сугерише да је Црна Гора од 1945. до 2025. у „историјском континуитету недовршености“, у смислу: „Црна Гора је, у формално-правном смислу, прошла кроз неколико политичких трансформација у раздобљу између 1945. и 2020. године, и да се свака од њих одвијала без стварне демократизације друштва и изградње стабилнога институционалног поретка.“
Уколико и занемаримо синтагму „стварна демократизација“, јер није јасно што се имплицира под „нестварном“, као и недостатак „стабилнога институционалног поретка“, јер нам се не саопштава о (не)стабилности којих конкретно институција говоримо, бесмисленост првога пасуса заиста запањује:
„У поратном поретку социјалистичке Југославије, Црна Гора добија статус федералне јединице, али без стварног суверенитета. Одлуке се доносе у Београду, кадровска структура партије и администрације је строго централизована, а црногорски државни идентитет обликује се у складу са идеолошким наративом Комунистичке партије. Умјесто државног континуитета са предјугословенском и историјском Црном Гором, наметнут је нови идентитетски оквир: братство и јединство, југословенство и партијски интернационализам, у дужем периоду и некритички Стаљинизам.“
И опет, на страну те тричаве чињенице да је Црна Гора у ФНРЈ и СФРЈ имала сопствени устав (од 1946), своју владу (Извршно вијеће), властити парламент (Народну скупштину), образовну и културну политику, полицију, па чак и управљање планском економијом на републичком нивоу, властиту партијску организацију, а од 1974. године и право вета у савезним институцијама као једна од суверених република која је својом вољом ушла у југословенску социјалистичку федерацију — шта значи „државни идентитет у складу с идеолошким наративом Комунистичке партије“ умјесто „континуитета с предјугословенском и историјском Црном Гором“? Да ли то представља признање, а не негирање историјских чињеница, да је дио црногорског комунистичког руководства, окупљен око Вељка Милатовића, наручујући од Саве Брковића и Шпира Кулишића псеудоисторијску литературу о „етногенези Црногораца“, заиста одлучио да прекине континуитет с предјугословенским српским идентитетом црногорске државности? Судећи по остатку текста, који зазива некакво „довршавање“ црногорске државе, тешко је доћи до таквог закључка. Или је, ипак, ријеч о наговјештају да црногорски националистички ревизионизам улази у нову пропагандистичку фазу, у којој ће се, за наводно негирање хиљадугодишњег континуитета црногорске етније и њене угрожености од стране Срба, окривљивати не само комунисти, већ и сам концепт југословенства — који, наводно, иде руку под руку с „некритичким стаљинизмом“ (шта год та синтагма значила, будући да имплицира постојање „критичког“ стаљинизма)?
Вук Бачановић: Од слободе до фарсе – шанса за редефинисање српске политике у Црној Гори?
Због свега тога, интенција текста др Еугена Поповића не може бити јаснија. Слично као у околним колонијалним режимима, пројектована црногорска будућност захтијева непријатеља — и то таквог који, за разлику од колонијалних господара, не може да се брани. Штавише, пожељно је да одавно није међу живима, као што су разни комунизми бољшевичког типа и југословенство — па њих, а не колонијалне господаре, треба прогласити главним кочничарима црногорског „довршавања“. Управо у том обрту — да се за све историјске, идентитетске и политичке дилеме Црне Горе не окривљују ни империјални пројекти, ни локалне послушничке олигархије, већ један давно урушен поредак и идеологија — открива се суштина ове конструкције. Она не тежи објашњењу прошлости, већ производњи згодног кривца, беспомоћног и мртвог, на којем се гради нова вјештачка митологија. Отуда и несувисло бркање „некритичког стаљинизма“, комунистичког федерализма, антифашистичког отпора и југословенског модернизма — све у функцији замагљивања чињеница које не иду у прилог пројектованој, стерилној визији Црне Горе као вјечите „недовршене“ жртве.
На крају крајева, ни једна држава, ни једно друштво, не могу бити „довршени“ (то је чак и дубоко антимарксистички концепт) јер су по својој природи живи, промењиви организми. Државност није архитектонски пројекат са јасним роком завршетка, већ непрекидан процес дијалога између друштвених судионика, па и њиховог поимања утврђених чињеница прошлости, садашњости и будућности. Друштво које себе прогласи завршеним, које вјерује да је достигло коначни и непромјењиви облик, заправо је одустало од критичког мишљења, од унутрашњих сукоба који производе напредак, и од способности да се прилагођава свијету који није никада није био статичан. Према томе, сама идеја „довршавања“ државе је дубоко антидемократска — јер подразумијева да постоји једна, једино исправна визија друштва, и да је улога грађана да се у њу уклопе, а не да је обликују. У стварности, свака аутентична држава се увијек изнова гради, преиспитује и „осваја“ — и никада не постаје завршена, јер би њено „довршење“ значило и крај слободе као концепта.
