Режирани протести црногорских синдиката у контексту вишедеценијске кадровске политике ДПС-а, када су државни органи и службе испуњаване искључиво лојалним кадровима, а потом вишеструко увећане на штету реалних потреба државе, представљају темпирану бомбу за нову парламентарну већину и Владу.
Јасно је да садашња парламентарна већина мора заузети јединствен став у вези режираних синдикалних протеста, јер је то де-факто политичко питање које повлачи за собом потребу одговора на многа друга, важнија питања.
Дакле, парламентарна већина мора показати политичку вољу и одлучност у рјешавању комплексне ситуације.
Мора имати јасан став!
На примјер, шта радити са енормним вишком државних службеника за које синдикати такође траже повећање плата, при чему их тај вишак чиновника уопште не интересује?
Шта радити са неколико десетина хиљада људи које је Ђукановићева власт шиканирала на националној, идеолошкој и политичкој основи, деценијама им не дозвољавајући могућност било каквог запошљавања у државној служби?
Да ли те људе додатно обучавати и оспособљавати или их оставити да послије побједе над Ђукановићем буду у немилости због очито неповољне ситуације, а не због неподобности: која је одласком ДПС-а с власти скинута с дневно реда, као одвратни криминални баласт прошлих времена?
Шта радити са пар десетина хиљада лажних диплома чији су власници због политичке лојалности, а не знања и способности, ексклузивно добили мјеста у државној служби да се у њој не би запослили политички неподобни грађана који су своје дипломе стекли великим трудом?
Дакле, протести синдиката су отворили много важније теме од њихових меркантилних захтјева који имају призвук уцјене читавог друштва.
Те теме се тичу садашње парламентарне већине и њеног односа према људима који су деценијама били политички непожељни у државним службама, а који су гласала садашњу парламентарни већину и срушили Ђукановића.
Политичка аритметика је врло проста.
Синдикате не интересује 25.000 људи који су запослени с лажним дипломама нити вишак чиновника у државним органима, што је само по себи скандалозно.
Интересује их само повећање плата за све оне који су деценијама били подобни!?
Самим тим се намеће закључак да су „узбуњени“ синдикати ту да штите стари, накардни систем који је Црном Гором владао 30 година а који је отишао с политичке сцене за сва времена.
Да ситуација има дозу лицемјерја, свједочи нам факт да су то они исти синдикати који су се у временима Ђукановића борили да повећања плата не буде, или да она буду мизерна.
На другој страни, постоје грађани који су срушили тај паклени систем, а који су били шиканирани по питању запослења годинама и брутално етикетирани као „непријатељи државе“.
Да је тај шовинистички стандард размишљања и даље присутан, видјели смо примјер на недавној унутарпартијској изборној кампањи ДПС-а у Бару.
Јевто Ераковић, кандидат за потпредсједника ДПС-а, је на тој трибини бесрамно ускликнуо: „Они људи који раде за интересе друге државе а против своје, нећемо звати никако другачије него издајницима. То нијесу нити наше комшије, нити пријатељи који су залуђени различитим идејама, него су они својеврсни издајници који раде у интересу других држава“.
Дакле, они који су срушили режим Ђукановића су за ДПС и даље издајници, као што су им то били у претходних 30 година. Срамно!
Довољно је Ераковић рекао да се та партија „у реформисању“ више никада не врати на власт.
То је тај „реформисани ДПС“, како га представља стечајни политички лидер те антицивилизацијске партије: Данијел Живковић!?
Тај инцидент нам је дао и реалну слику „важних“ црногорских НВО које, интересантно, нису реаговала на говор мржње Ераковића, а које се годинама представљају као ексклузивни специјалисти из те области.
Нису на тај испад реаговали ни црногорски синдикати, заступници државних органа и служби које су прекрцане кадровима ДПС-а, у које деценијама нису пуштани „издајници“, које спомиње Ераковић.
Значи, парламентарна већина се мора одредити према синдикатима, захтјевима синдиката, али прије свега грађанима који су деценијама били шиканирани а који немају такве и сличне „синдикате“.
Међутим, имају нову власт која мора радити у њихову корист и која мора синдикатима објаснити да су, као остатак ружне прошлости: били и остали скаредни механизам, неосјетљив на нехумане сегрегације људи и друштвене проблеме који су много крупнији од њихових тренутних захтјева.
Значи, основне су теме су: вишак службеника у државним органима, 25.000 лажних диплома, судбине људи који су деценијама шиканирани на: политичкој, националној и идеолошкој основи!
Тек онда као тема долази: шта радити са синдикатима који су се, послије дугог ДПС сна, „одједном нешто пробудили“?
За портал Журнал: Војин Грубач
