У историји Цркве истичу се многи подвизи, којима су људи угађали Богу. Мученици, бесребреници, преподобни, а један од најинтересантнијих јесте јуродивост…
Јуродивост, сам подвиг је преузет од апостола Павла, стихова једне његове посланице, гдје се каже: „мудрост овога свијета је лудост“.У буквалном смислу јуродивост се може превести као „луд Христа ради“, гдје се човјек поред свог разума прави луд, крши друштвене, чак и моралне норме понашања. Од самог почетка хришћанства, хришћани су се на неки начин сматрали „лудим“, јер су се противили земаљским страстима, које су биле укоријењене у готово свим народима, а самим тим и властима што су их презентовале.
Током историје постојали су многи јуродиви људи и жене. Света Исидора Јуродива је једна од првих познатих. Трпјела је понижавања од сестринства манастира у којем је живјела, хранила се најлошијом храном, док неки прозорљиви монах дошавши једном у посјети манастиру није открио њен подвиг и врлине. Након чега је напустила сестринство и отишла незнано куда, како би избјегла људску славу. Један од врло познатих јуродивих био је Свети Андреј Јуродиви, који је живио у Византији у десетом вијеку. За њега се везује догађај када је у Цркви Влахерна угледао Пресвету Богородицу, како држи Покров, којим штити хришћане. У част овога догађаја данас се у Цркви прославља празник Покрова Пресвете Богородице.
Јуродиви су нарочито били заступљени у Русији. У осамнаестом вијеку ово је попримило толики степен да су власти и државне и црквене забрањивале овакву врсту подвига. Готово су читаве четврти у Санкт Петербургу биле настањене њима. У оваквом амбијенту, нарочито је засијала света Kсенија Петроградска, која је у двадесет шестој години након смрти мужа узела његово име и капут, представљајући се као он. При том је раздала сву своју имовину. Лутала је улицама Санкт Петербурга понашајући се наизглед неразумно, живећи од милостиње људи, трпећи глад, жеђ, подсмјехе и суровост људи, зиму, жегу, увијек је ишла у једној те истој одјећи. Провела је тако деценије. Многе догађаје је предвиђела, многе спасла својим молитвама и савјетима.
У двадесетом вијеку истицала се и света Алипија Kијевска. Поједини је нијесу сматрали за нормалну, чак и црквени великодостојници. Неке од њих је и разобличила, тако да је била удаљавана са Литургије. Ипак, временом се показала сила њене молитве. И данас након смрти чини чудеса. Обичај је, да људи јој и даље после упокојења шаљу писма у којима је моле за помоћ у проблемима.
Kолико данас има јуродивих није познато. Али многи људи живе можда и несвјесно као јуродиви. Сви ти просјаци, бескућници, које људи презриво гледају, кривеће их за своју судбину, притом незнајући ништа о њима. Kако су дотле дошли ни зашто. Један од сада познатих случајева је примјер уличног свирача Блекија из Новог Сада, кога је опљачкао и убио неки младић. Прича овога човјека је интересантна због чињенице, зашто је завршио као бескућник… Зато, јер је продао свој стан у којем је живио да би помогао пријатељу, који је требало да се оперише. Није роптао, био нерасположен, свирао је и пјевао попут птице, без обзира да ли га ко чује или види. Не знам колико је овај човјек био побожан, али је он својом жртвом за ближњега, на крају и мученичком смрћу доказао један од идеала хришћанског живота. Kолико „Блекија“ има широм свијета у свим тим великим градовима Београду, Њујорку, Берлину, Лондону, којих се људи клоне као наркомана, пијаница, паразита друштва. А, можда се баш њиховим молитвама одржавају ти градови и државе. Скривени у градској пустињи, у гомили људи, од којих их ријетко ко примећује постајући урбани монаси и подвижници.
Свети Јуродиви, молите Бога за нас.
Аутор Милош Лалатовић
