Пише: Проф. др Душан Крцуновић
Недавна најава предсједника Скупштине Црне Горе господина Андрије Мандића да би Његошева завјетна капела на Ловћену требала да буде поново изграђена поред Мештровићевог маузолеја, како би се коначно испоштовала последња воља владике, владара и пјесника, а његови завађени потомци међусобно измирили, изазвала је снажне вибрације на трусном црногорском друштвено-политичком тлу.
Идеја о обнови Његошеве капеле покренула је лавину пријетећих ријечи њених противника који су се обрушили „дрвљем и камењем“ на предлагача, као да је идеја о поштовању Његошевог аманета, дакле светиње његовог гроба и завјетне цркве нешто ново, несвакидашње и нечувено, а не израз давнашње и колективне жеље. Сургум, пријетње и уцјене друштвеним немирима на сам помен обнове Његошевог завјета устаљена је реакција оног „сеизмички“ најактивнијег дијела црногорског друштва из којег је потекла разорна политичка стихија којом је црногорско друштво било погођено протекле три деценије, али и Ловћен са чијег је врха прије педесет година том истом политичком стихијом збрисана Његошева капела.
Тиме никада није збрисано и живо црквено-народно памћење на владичански и пјеснички завјет који се данас спорадично налази између, с једне стране, готово нормализоване агресивне кампање противљења идеји обнове Његошеве капеле и, с друге стране, дневнополитичке профанације те разумне идеје. Ако је рушењем Његошеве завјетне капеле раскинут савез са Његошем и ако је њена обнова равна успостављању својеврсног Новог завјета и савеза са Његошем, онда је услов за остварење те идеје да се наша најмудрија глава, која је пјесниковала из главе цијелог народа, извуче из замаха српа тоталитарне идеологије и чекића дневне политике и у јавној сфери успостави као наша колективна духовна, морална, културолошка и политичка обавеза.
Терет одговорности за друштвени радикализам проблем је оних који позив на поштовање Његошевог тестамента користе за окупљање око своје логорске ватре и слање димних сигнала да је култура страха још увијек јача од културе слободе, части и стида као саставних вриједности културе урбанитета и политичке културе оријентисане на опште добро. Идеја обнове Његошеве завјетне капеле није политичка провокација већ индикатор тоталитарне свијести и одсуства политичке културе код оних који се у маниру постфактичког доба противе једноставној фактичкој истини: маузолеј је Мештровићев, капела је Његошева.
Маузолеј је фараонска грађевина која је сасвим туђа духу сакралне архитектуре и умјетности православног хришћанства, али и његошевским слободарским идеалима. У цјелокупном дјелу Петра Другог Петровића Његоша само на једном мјесту појављује се ријеч фараон, и то у „Посвети праху оца Србије“, и то у изразито негативном значењу асполутистичке, тирјанске власти и неограничене моћи. Али,
„Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе,
Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!“
Из овог дистиха и његовог контекста јасно је да се наш тираномахијски пјесник дистанцира од „Фараона источног“ ситуирајући себе и свог јунака западније, помјерајући се ка Европи у погледу својих политичких схватања, што га по ко зна који пут чини нашим савремеником, али и савременијим од неких наших савременика, декларативних европејаца.
Но, и поред тога што је фараонски маузолеј Мештровићев, а православна хришћанска капела Његошева, интелектуална и политичка концесија споменику наше идеолошке прошлости и менталитету наше постфактичке садашњости израз је практичне мудрости, толерантности и разумности.
Та концесија садржана је у мишљењу Митрополита црногорско-приморског господина Јоаникија и његовог претходника блаженопочившег митрополита Амфилохија, као и свих благоразумних људи у Црној Гори да на ономе што је остало од ловћенског врха ипак има мјеста за обоје. То је и начин да „вратимо Ловћен под Његошеву капелу“, како нас је позвао, нимало сатирично наш сатиричар Блажо Паповић.
