Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Ближи се чувени 22. мај, у српском народу познатији као рођендан Новака Ђоковића, него као прољетни Никољдан (пренос моштију Св Николе у град Бари). Ово доста говори о стању „обожавања“ које има наш српски гладијатор у сопственом роду, али и о потреби додатне едукације у погледу основа сопствене вјере и традиције. Но, било како било, са колико год навијачког „лудила“ или пак аналитичке трезвености прилазили омиљеном српском спортском ветерану Нолету, – од посљедњег пораза од Чилеанца у Риму, још нам бриде уши.
Једноставно, не може нам бити јасно шта се збива? Не тако давно, у јануару ове године, када га је Синер надиграо у полуфиналу Мелбурна, Новак је прегазио све противнике на путу до тог меча. Није ту било нити једног анонимуса из Чилеа, Италије или не знам ти одакле, који би му могао парирати.
Да ли га је судар са Синеровим „брзим возом“ толико растурио да више није у стању да се повеже у функционалну цјелину? Да ли је ово све само мало дуже загријавање за пик сезоне (Ролан Гарос, ОИ, Вимблдон)? Да ли биологија узима свој данак, па више нећемо видјети ни једну „шетњу до финала“ по мастерсима, него „сузе, крв и зној“ до бар једне титуле од три предстојећа турнира сезоне? Ал је ђаво, али су мађије?
Углавном, уочи свог 37. рођендана који, без обзира на поменуте поразе, дочекује на топ 1 АТП листе, Ђоковићу нијесу извучене уши, него послије шамара у Монте Карлу уз један образ, сада је добио други у Риму. Па кад се попије слављеничко пиће и окуси торта по рецепту врхунских нутрициониста, ред је да се уозбиљи и као што само он то зна, заборави на 4 овосезонска пораза. Заборави на поразе, и крене даље. Јер, једно је јасно, – није заборавио играти тенис.
До читања у сљедећем броју…