Пише: Дражен Вујовић
Многи суграђани препознају Душана Крцуновића као професора на Филозофском факултету у Никшићу и предсједника Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори, али много мање људи зна да је већ дуго и озбиљан рекреативни тркач.
Професор Крцуновић у интервјуу за портал РТНК каже да се рекреативним трчањем бави готово четири деценије, а од 2016. године почео је да тренира и са професионалцима из Атлетског клуба “Никшић”, у жељи да се опроба у најтежој атлетској дисциплини – маратону. У разговору открива зашто се маратон пореди са позоришним жанровима, каква је веза између филозофије и атлетике, али и да се може колабирати на стази.
„Од своје 50. до 53. године живота успио сам да истрчим маратон (3:39:40), полумаратон (1:28:59), трку на 10 километара (39:43) и на 5 километара (18:48), уз резултате на које сам јако поносан и на којима сам неизмјерно захвалан својим пријатељима атлетичарима који су ми помогли да све то постигнем за релативно кратко вријеме“, истиче Крцуновић.
Да ли тренинг доживљавате као својеврсни отклон од посла или за Вас и трчање у себи носи неку посебну филозофску димензију?
Често наглашавам аналогију између философије и атлетике. Као што је философија краљица наука, тако је атлетика краљица спортова. Оно што је философија за све остале науке, то је атлетика за све остале спортове.
Али, веза је много дубља, јер философија и атлетика слиједе животне идеале агонизма, дакле, манифестација су здравог духа надметања, слободољубивости, вриједности аскетског живота, самоконтроле, самодисциплине, самоодрицања, самопревазилажења и оплемењивања човјека, “у узајамној потрази за изврсношћу”, како је Џон Китинг дефинисао здраво спортско надметање. Једном ријечју, има нечега аристократског у философском и атлетском држању и ставу.
Ако бисте морали да повежете неко филозофско учење са трчањем, које би то било?
Философија је специфична научна дисциплина, утолико што је она и начин разумијевања свијета и начин живљења у свијету. Ту своју специфичност изражава и путем аналогија са атлетиком и њеним аскетским односом према животу.
Платон и Аристотел, а касније и стоички философи (то су они којима дугујемо израз “стоички поднијети” нешто), воле да упоређују своју етичку праксу ослобађања од страсти или њиховог довођења под контролу разума у циљу овладавања собом, са атлетском самоконтролом. Посланице апостола Павла препуне су алузија на сличност између хришћанског подвижничког живота и атлетског надметања. “Трчимо трку која нам је додијељена”, “трку отрчах, вјеру сачувах”, то су неки од његових познатих исказа.
И савремени мислиоци, попут Семјона Франка, творца логотерапије или лијечења смислом, воле да доводе у везу философију и атлетику, јер људски живот је један агон, борба, надметање и трка у којој треба савладати дистанцу између постојећег стања ствари и животног идеала коме тежимо као свом циљу и смислу.
Проф. др Душан Крцуновић нови предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори
Памтите ли неку анегдоту са трке?
Маратонско трчање је борба са мислима, или борба мисли и тијела. То искуство је јединствено, и најбоље га описује анегдота са Београдског маратона који сам истрчао прије три године.
Питао сам прије трке једног искусног маратонца да ми да неки савјет пред трку. Знајући да радим на Филозофском факултету Никшићу, гдје предајем филозофске дисциплине, одговорио ми је у “академском” стилу: “Знаш, профа, првих 22. км је лирско, од тада па до 32. км пролазиш кроз епски жанр, до 38. км си у жанру трагедије, а потом улазиш у комедију, која траје све до 42. км и оних преосталих 195 м”. И био је у праву. Агонија мог маратонског позоришта тада је трајала 4 сата и 2 минута.
Такође, на једном Подгоричком маратону сам два пута колабирао и одустао.
О чему размишљате и на шта мислите док трчите 20 и више километара?
Дугопругашко трчање је медитативна дисциплина и пружа могућност за истанчана размишљања која се могу преточити у академски текст. Неке своје теоријске радове сам конципирао управо на тренинзима дужине. О људима, ћудима, животу, послу…
На међународном конгресу хелениста презентовао сам рад о грчкој идеји агона и савременој идеји компетитивности. Грчки агон покреће друштвена осјећајност, љубав према добру и лијепом, док је либерална компетитивност израз социјалног дарвинизма и бескомпромисне борбе за опстанак. До идеје сам дошао на тренингу дужине са својом никшићком атлетском дружином.
Ко би имао веће шансе у трци на 5 километара: Ви са добром формом и искуством или неки од Ваших студената са свјежином у ногама?
Волио бих да могу учествовати у једном таквом надметању. Али, нажалост, наша студентска омладина није заинтересована за спорт, а камо ли за атлетска надметања. Није томе допринијела само дигитална технологија, већ и маргинализација физичке и спортске културе у нашем образовном систему.
Недавно сам био на Универзитету у Сегедину. На прве двије године студија на Факултету за хуманистику, физичко васпитање је обавезан предмет. Код нас, обавезно се лифтом иде на други спрат факултета. Степениште је само за оне који не могу да чекају испред лифта због гужве.
Душан Крцуновић: Дан државности Црне Горе у сјенци осамдесетогодишњице Агитпропа
Да ли сте икад пробали да мотивишете колеге професоре да трче?
Као и у случају студената, нажалост, нема интересовања за трчање међу колегама професорима. Мало ко зна, изван философске струке, да су Платонова Академија и Аристотелов Ликеј, по којима се зову наше данашње научне и образовне институције, била атинска вјежбалишта. Платон је вјежбао са ученицима и, наравно, с њима заједно философирао.
Тешко је објаснити недостатак интересовања за спортску културу код универзитетских професора, ако изузмемо једину професорску дисциплину звану „publish or perish“, односно објави или пропани.
Извор: РТНК
