Ово је заиста бродолом монтенегринске басне. Прво прије годину паде Мило, а сад се продадоше „Вијести“. Знам, рећи ћете то је вазда могло да се купи, или још лакше унајми. Али сад су продати стварно, као на беглуку кад се прода какав мал, кад га купцу уступиш са везом. Овај концерн је највеће зло овог простора послије Ђукановићеве партије и свите. Или је то симбиоза, не да се одвојити једно од другога. Они су цјелина. Једино је у том ставу у праву Медо посљедњих година.
Саслуживало је то зло овом највећем злу скоро три деценије, на моменте отворено, а неријетко још и горе, препредено и подмукло имитирајући тобожњег критичара власти која је у ствари била њихов пословни партнер. Били су претворили овај простор у свој пуки ортаклук.
Осим што су кроз призму свог интереса својом медијском машинеријом директно утицали на доношење најкрупнијих политичких одлука као што су: референдум, признање Косова, учлањење у НАТО; неријетко се нијесу ни либили да притиском кадрирају у странкама и на најзначајнијим политичким позицијама у држави.
Кад није могло притисцима и насловницама, онда су оснивали странке, прво Позитивну, а онда и УРУ.
Са Позитивном сви знамо шта је било и како.
Шта ради УРА сад гледамо. Странка минорне политичке тежине, са три посланика – Павићевић из ЦИВИС-а већ прави отклон, условљава остакак парламентарне већине као да је услов свих промјена у ЦГ. Заборављају да ће на сљедећим изборима, без свог газде и његове медијске подршке, проћи као Рашов СДП у Никшићу.
Ако има наивног да вјерује да се овај концерн није бавио и бави и данас директно политиком. нека прелиста издања ове новине прије и послије дешавања на Цетињу.
Исто тако, нека се запита је ли случајно УРА у дипломатију гурала људе из „Вијести“ без икаквих иоле ваљаних референци. Успјели су да прогурају Владана Жугића, најзагриженијег СДП-овског колумнисту, пелцера од Николаидиса за дипломатског изасланика у Загребу, а био је план да у амбасадоре иду и Неђељко Рудовић у Словенију и Милка Тадић Мијовић у САД.
Сада, када су се „Вијести“ продале „мрској“ Србији, њихови власници могу да се посвете грицкању милиона стечених на исти начин као Ђукановић. Док се неко накани да истражи и њихово пословање и имовину.
На другој страни, УРА сад има шансу да постане права странка. Да одмјери своју снагу и тако се понаша, а не као до сада, да за све што јој не одговара, као неко размажено дијете, зове у помоћ свог старијег и неотесаног брата.
Милош Вукчевић
