Пише: Ђорђе Писарев
Идеална библиотека није антологија, која би требало да претендује да буде “бест оф”, избор најбољих књига у већ нечему (антологија савремене поезије од – до, најбоље приче 21. века, како ми то изаберемо, или већ некаква селекција најбољих песама о мачкама, људима и сличним чудноватим створењима), него би могла да буде збир оних дела што су идеалном читаоцу обележелила живот, али и сан, она дела која су му, доносећи естетско и спознајно задовољство, утицала на живот.
Онако, баш озбиљно, одређујући и именујући га као личност и као карактер. Као судбину.
Борхес, по многима и највећи писац 20. века, на пример, умео је да потисне сопствену сујету на коју је, признајмо, имао апсолутно право, и да искаже дивљење и захвалност оним писцима који су на њега утицали. Тако је креирао Вавилонски библиотеку, са делима за која је сматрао да су важна, битна и незаобилазна, а ту су места налазили и писци попут Ђованија Папинија (Огледало које измиче), из ниске омиљених дела фантастичке књижевности. Борхес никада није скривао ни имена и дела писаца које је волео, поштовао и сматрао да су и њега одредили као списатеља са идентитетом: Биој Касарес, Кафка, По, Шекспир, Сервантес, Џојс, Ниче, Оскар Вајлд, Р.Л. Стивенсон, Спиноза, Хесе, Лавкрафт, К.С. Луис, Шопенхауер, Сведенборг, Кјеркегор, Киплинг, Блејк, Велс, Бирс и Честертон…
Идеалне библиотеке нису ни профилисани избори попут чувене “Антологије француске фантастике” чувеног Зорана Мишића која је објављена у још чувенијој Нолитовој билиотеци Орфеј и у којој су се нашли сјајни писци, од Де Сада, Нодијеа, Меримеа, преко Мопасана, Нервала и Балзака, и наравно Лотреамона, до Бретона, Мишоа, до Мандијарга и Арабала. Није, свакако, ни колекција извесног Ђуиљма Брута Ићилиа Тиомелона, конта Либре-Каручија дела Сомаја, који се родио у Фиренци 1803. године, и сматра се једним од највећих крадљиваца књига. Узимајући у обзир мишљење трачера из седамнаестог века, Талмана д’Реоеа, да крађа књига није преступ осим у случају када се продају, овај колекционар је вишеструко заслужио да буде проскрибован као (обичан) лопов, а никако није заслужио да буде пример читаоца који је своју колекцију сачинио према естетским и духовно-естетским мерилима, јер је функционисао, једноставно, по критеријуму укради оно што можеш што скупље да продаш!
Моја лична Идеална библиотека није само давно успостављена листа књига без којих се не може. Са ње су, током не тако кратхих читалачких година, многе дела и писци поиспадали, а ипак много мање за мене вредних наслова (с тешкоћама) пристиже. Сада ме збуњује огромна љубав и страст коју сам гајио према роману “Ми” Замјатина или чак према Селинџеровом “Ловцу у ражи”, а да Хермана Хесеа и не спомињем, не само “Степског вука”, који делује наивно и неубедљиво, него и некад култну “Игру стаклених перли” која је готово цолокупно суштину и смисао изгубила развојем вештачке технологије, па већ и самом појавом компјутера, а да о гејмингу и виртуелној реалности и не говоримо.
Разговори о књижевности, Мангел и Борхес: Mythos, Hronos, Topos.
Али, остали су вечити стандарди, који умногоме зависе од особеног читалачког сензибилитета, попут романа Филипа К. Дика “Убик” и “Човек у високом дворцу”. Опет, некадашњи “тешки” фаворити, Бредберијев “Фаренхајт 451” или тако интензивне “Мистерије” Кнута Хамсуна, па чак и Жидови “Ковачи лажног новца” или “Подруми Ватикана” дискретно су ишчезле са моје листе – “Мочваре” и “Уска врата”, с друге стране, добили су додатне вредносне бодове – али су зато преживели наобични писци попут Бирса Александра Грина и Лавкрафта, па чак и скроз чудновати Каверин са својим још чудноватијим “Петим путником”. На мојој листи су и даље Борхесове “Маштарије” и “Мајстор и Маргарита” Булгакова, али и “Зима нашег незадовољства”, “О мишевима и људима” и “Улица сардина” Штајнбека, неке од Саројанових прича, Егзиперијев “Мали принц”, Керолова “Алиса…”, “Окретај завртња” Хенрија Џејмса, поготово “Авантуре Гордона Пима” Едгара Алана Поа и “Моби Дик” Мелвила, као и “Пацоловац” спомињаног Грина, новела за коју и даље мислим да једна од две-три најбоље које сам прочитао у животу (а тек “Господин Аркуларис” Конрада Ајкена или Јенсенова “Градива”?!).
Све споменуто је, наравно, врх леденог брега, тек мала ниска књига које прави читалац треба да упозна “за живота”; јер, где су ту фасцинантни романи попут “Великог Мона” Фурнијеа, “Чаробног брега”, “Јосифа и његове браће” и “Исповести Феликса Крула” Томаса Мана, “Белог хотела” Д.М. Томаса, Кафкиног “Замка” или “Златног магарца” Апулеја, “Сто година самоће” Маркеса или “Школица” Кортасара, “Пред огледалом” Каверина, “Дневника о Чарнојевићу” Црњанског и “Крила” Станислава Кракова?
Борхес и ја смо отворили своје карте, то јест открили тек део својих адута. А Ти, шта чекаш? Шта је у Твојој Идеалној библиотеци?
Извор: Дневник
