Пише: Мила Стојановић
У Србији, према истраживању “Деца Европе онлине”, 86 процената деце узраста од 9 до 17 година користи интернет свакодневно, у просеку 3,5 сата дневно. Честа слика данашњице је, како и наводе стручњаци, да родитељи мале деце седе у парку, ресторану или неком другом јавном месту и дају телефон детету како би га утишали и смирили. Дете се навикава на то те касније и само трага за стимулусом који добија приликом гледања екрана телефона, таблета или телевизора. Јарке боје, слике које се брзо мењају му јесу занимљиве, али како оне утичу на развој когнитивних и социјалних способности? Студија коју су спровели истраживачи Универзитета у Торонту, а која је обухватила близу 900 деце старости од 6 месеци до 2 године, показала је да додатних 30 минута дневно испред екрана повећава ризик од кашњења изражајног говора за 49 процената.
Како се родитељи суочавају са изазовима новог доба? Које су све, осим кашњења говора, последице прекомерног излагања екранима? Како струка препознаје овакав вид проблема код деце?
КАД ГОВОР КАСНИ
Неки стручњаци указују на феномен поремећаја у говору и социјалним вештинама, а услед прекомерног излагања екрану и коришћењу дигиталних уређаја, и називају га “екранизмом” или чак “дигиталним (виртуелним) аутизмом”; други сматрају да, док се званично поремећај не утврди, можемо да говоримо о дигиталној зависности. И једни и други чекају на званичну номенклатуру овог проблема.
Како наглашава психијатар Данило Пешић са Института за ментално здравље, прикладније је овај феномен називати “екранизмом” јер означава последице дугог излагања екрану, посебно код деце млађег узраста, а односи се и на децу уредног психомоторног развоја.
Да је феномен присутан, указује и то што се родитељи увелико обраћају за помоћ логопедским центрима. Како кажу из Центра за рехабилитацију “Лого Тим” у Нишу, родитељи најчешће долазе уплашени зато што им дете није проговорило. Поред тога, неки од присутних симптома су да код детета изостаје контакт погледом, те да нема одговарајуће развијене социјалне вештине.
“Међу симптоме спадају и кашњење у развоју говора (рецептивни и експресивни говор), стереотипни, репетитивни покрети и радње, недовољно развијене вештине игре, имитације социјалног понашања…”, објашњавају мастер логопед Јована Алексић и мастер логопед, реедукатор психомоторике и оснивач Центра “Синапса” Александар Златић.
ИСКУСТВА ИЗ ПРАКСЕ
Уплашени родитељи склони су да звоне на сва врата како би помогли свом детету. Међутим, код оваквих поремећаја који су по симптомима слични поремећајима из спектра аутизма (отуд се у јавности одомаћио и поменути назив ‘дигитални аутизам’), битно је знати које кораке кад предузети.
Стручњаци саветују да се родитељи, уколико примете развојна одступања код детета, обрате најпре развојним саветовалиштима (домовима здравља) или другим специјализованим установама.
“Терапијске интервенције су кључне. Код мале деце се укључује логопедска и окупациона терапија за развој говора, моторике и социјалних вештина, уз едукацију родитеља и редовно праћење напретка. Код адолесцената, терапијске интервенције укључују индивидуалну или групну психотерапију и породичну терапију за јачање породичне динамике и побољшање комуникације”, објашњава Пешић.
На терапију родитељи доводе децу са већ успостављеном дијагнозом коју су прочитали на интернету, без обзира на претходни лекарски преглед. Постоје и они који дођу по потврду да је све у реду са дететом.
“Буде заиста сурово када им кажемо шта је све дете до тог узраста требало да развије”, описује дефектолошкиња и породична саветница Драгана Павловић из “Лого тима”.
Вjештачка интелигенција у медицини: Идеја није надметање доктора и технологије, већ сарадња
Дигитална ера довела је до многих помака, како у медицини тако и у свакодневном животу. Колико помаже толико уме да, уколико се не користи са мером, изазове различите негативне последице. Стручњаци истичу да је основно питање приликом узимања анамнезе, а када су горе поменути проблеми у питању, постало управо – да ли је дете било изложено екранима и у којој мери.
“Одговор на ово питање нам даје увид у срединске факторе ризика који су потенцијално могли да доведу до испољавања одређених симптома”, објашњавају Јована Алексић и Александар Златић, уз напомену да кашњење у говорно-језичком развоју може настати и под утицајем окружења, генетских, психолошких фактора, као и њиховим међусобним дејством.
“Савет који дајемо родитељима при првом разговору јесте да својој деци у потпуности укину коришћење екрана. Уколико је само то узрок, помак се може видети након месец дана”, објашњава Драгана Павловић.
УЛОГА РОДИТЕЉА
Уколико је дете изложено екранима, оно реагује на клик на лаптопу или нотификацију на телефону. Дечија радозналост да истражи свет око себе остаје иста, али су деца усмерена на истраживање оног дигиталног.
“У тој сфери мора да се успостави ограничење. Ми тражимо да телевизор у кући буде искључен. Циљ је да дете буде враћено у сферу нормалног одрастања које се зове – играчке и песак”, поручује дефектолог-логопед, породични психотерапеут и оснивач Центра за рехабилитацију “Лого Тим” Горан Маловић.
У самом процесу рехабилитације креће се од нуле. Како објашњава Павловић, најпре се дете учи понашању у просторији, затим се ради на развоју показног геста, развоју фине моторике и једноставнијим играма како би се повезало са терапеутом. Говор се стимулише најпре помоћу вокала и ономатопеје. Родитељи најчешће, из жеље да негују пријатељски однос са децом, иду линијом мањег отпора и попуштају деци у њиховим жељама. И то је, у овим случајевима, додатни проблем.
Наиме, уколико се само ради на говору и развоју фине моторике, а не утиче се на понашање деце, рехабилитација код феномена дигиталне зависности ће врло мало урадити.
“Родитељ треба да усмерава дете на то шта оно треба да ради у сваком узрасту, а нарочито у најранијем. Не сме да буде обрнуто”, закључује Драгана Павловић.
Период до треће године живота најважнији је у целокупном развоју личности. Данило Пешић истиче да је потребна едукација родитеља јер када дигитални уређаји замене интеракције детета са његовим окружењем, изостају социјални стимулуси, баш у оном “критичном” периоду развоја мозга за учење комуникације и социјалних вештина.
“То неће довести до развоја аутизма, али дете ће можда спорије развијати говор, деловаће одсутно, имаће тешкоће у фокусирању и задржавању пажње, испољаваће ниску толеранцију на фрустрације, теже ће се адаптирати у групи вршњака”, објашњава он и додаје да се слични проблеми могу јавити код старије деце у виду поремећаја пажње, тешкоће са учењем, а касније и развоја анксиозних и депресивних стања.
Главни изазови за родитеље остају – како успоставити баланс између дигиталног и стварног света; како да дете буде у корак са временом, али не и зависник од дигиталних уређаја? Одговор се крије у едукацији, у посвећивању родитеља деци, али и у – дечијем враћању правој игри.
Технологија и психологија: Како нам мобилни телефони мењају мозак
С колена на колено Проблем претеране изложености екранима јавља се и на самом почетку “дигиталне ере”. У књизи Дигитална деменција, немачки психијатар и неуронаучник Манфред Спитзер је описао генерацију људи рођених након 1980-их као “дигиталне мигранте” пред којима су све чешћи изазови у социјалној интеракцији, успостављању фокуса и учења. Како наводи, људи који приступе виртуелном свету само једним кликом, знатно су мање способни да мисле на овај свет него они који покушавају да разумеју стварни свет. Такође, даје личне примере људи који су приметили да што више користе интернет, теже им је да саставе дуже параграфе текстова. Још тада наглашава да превише изложености аудио-визуелним медијима у раном детињству оставља последице на развој мозга, а нарочито на развој говора. Ако генерације изложене дигиталним уређајима одгајају генерације које се рађају са “телефонима у рукама”, на одговорност се на крају опет позивају родитељи, јер деца уче по моделу.
(Не)одговарајући назив
Појам “екранизма”, или како га понекад зову “дигиталног аутизма”, није званично утврђен. Међутим, феномен постоји, али како стручњаци указују, важно је направити разлику између аутизма и поремећаја који може имати симптоме налик поремећају из спектра аутизма. Јасна разлика приметна је тек у процесу рехабилитације. Када је реч о дигиталној зависности, како објашњавају из центара, рехабилитација траје краће, док терапија за поремећај из спектра аутизма траје читавог живота.
Третмани
Након утврђене дијагнозе, дете се упућује на третмане и рехабилитацију. Третмани који су се показали ефикасним у третирању развојних поремећаја јесу логопедски и дефектолошки третмани, који подразумевају стимулацију говорно-језичког развоја, имитације, игре, визуелне перцепције, моторике, функционалног понашања, односно свих оних аспеката који су и погођени. Осим деце, потребан је и рад са родитељима у виду психолошке подршке, како би били истрајни и доследни у примени савета и активности код куће. У логопедском центру “Синапса” у Београду, за децу која имају изазове са говором користе дијагностичке инструменте из методологије “АБА терапије” и “Скинерове анализе вербалног понашања”, “The VB MAPP” (Вербал Бехавиор (Verbal Behavior Milestones Assessment and Placement Program. У реализацију третмана и интервенција најчешће су укључени логопеди, дефектолози, психолози и други стручњаци обучени за рад са децом и помоћ породици.
У нишком Центру за рехабилитацију деце “Лого Тим” објашњавају да њихов рад почиње од првог разговора односно прегледа који обавља дефектолог-логопед, затим се врши процена који би терапеут детету одговарао по сензибилитету. Најчешће то у почетку буду психолози и дефектолози.
Технике које користе су “Бехрингер апарат” за рад са децом, апарат “Фор Браин” који се састоји из два дела која се користе за развој говора. Поред тога, у Центру постоји реедукација психомоторике, сензорна интеграција, односно сензорна соба, музикотерапија, “Brain gum”. Како објашњавају, користе стандардне дефектолошке третмане и елементе свих осталих терапија. Такође, од септембра ове године почиње са радом школа “Плус”, прва школа за децу са развојним сметњама и хендикепом у овом делу региона.
Извор: Време
