Godine 1894, tačno na stotu godišnjicu utemeljenja grada Odese, skoro kao rođendanski dar, u tom se gradu rodio njegov verovatno najveći pisac: Isak Emanailovič Babelj, jedan od najvažnijih prozaika ruske književnosti prve polovine dvadesetog veka
Piše: MUHAREM BAZDULJ
Istovremeno dok između Moskve i Kijeva traju rat na bojnom polju i propagandni rat, ne manje intenzivan sukob sprovodi se i na polju kulture. Rusija poriče istorijsku utemeljenost posebnog ukrajinskog jezika i, shodno tome, književnosti, dok Ukrajina fizički eliminiše knjige na ruskom jeziku iz biblioteka na svojoj teritoriji. Slično, međutim, kao i kad su iz hrvatskih biblioteka eliminisane srpske knjige, ovim se manje izbacuje „strano telo“, a više etnički čisti sopstvena istorija.
Priča o gradu Odesi čudesna je ilustracija isprepletenosti istorija današnje Ukrajine i današnje Rusije. Grad Odesa je osnovan, odnosno utemeljen 1794, pa je u tom trenutku u Odesi sigurno bilo ljudi starijih od Odese same. Za razliku od Konstance i nekih drugih crnomorskih luka, Odesa nije drevni grad.
Odesa je mlađa od Vašingtona, primera radi, a zapravo je vrlo slično zamišljena. U vreme dok taj deo crnomorske obale čvrsto kontroliše Osmansko carstvo, na lokaciji današnje Odese nalazilo se naseljeno mesto, selo zvano Hadžibej, dok je u blizini bila tvrđava po imenu Jeni Dunja.
Čak i oni koji nisu vični turskom jeziku, prepoznaće da ime tvrđave znači – skoro proročanski – Novi svet.
Rođendanski poklon
Možda i najveći pisac rođen u Odesi rodio se tačno na stotu godišnjicu njenog utemeljenja, skoro kao rođendanski dar. Radi se, naravno, o Isaku Babelju.
Nara Marinković o rođenom gradu budućeg pisca piše vrlo lirski: „Grad smelih mislilaca, grad pun duha, smelosti, tolerantan i bez predrasuda, varoš bogatih tradicija i širokih, bujnim krošnjama obraslih bulevara.“
Odesa je u tradiciji ruske – a i evropske – kulture odavno prisutna. U njoj su boravili, duže ili kraće vreme, i Puškin i Gogolj i Dostojevski i Mickijevič i Čehov.
Babelj se, dakle, rodio u inspirativnom gradu. Njegov je otac bio trgovac, a Babelju je otkrio Bibliju i Talmud.
U Babeljovim rečenicama moguće je otkriti uticaj jezgrovitog stila ovih svetih knjiga. U godinama prve mladosti Babelj se školuje i ubija vreme po krčmama uz pivo i bilijar. Prve priče objavljuje kao dvadesetdvogodišnjak.
U ovim pripovetkama prepunim specifično jevrejskog gorkog humora on slika svoj rodni grad i tamošnju jevrejsku zajednicu. Talenat njegove rane proze prepoznaje čak i jedan Maksim Gorki. Poručuje mu da je jako talentovan, ali da bi mu bilo korisno da stekne više životnog iskustva.
Sedam godina
Kao u nekom antičkom mitu, Babelj će da prebrodi sedam godina životnog i književnog naukovanja. Tih sedam godina vojničkog života porodiće „Crvenu konjicu“. Knjiga „Crvena konjica“ prvi put je objavljena 1926. godine, a dve godine kasnije publikovane su „Odeske priče“. U narednim godinama Babelj će napisati i dve drame. Ni on, međutim, neće izbeći staljinističke čistke. Uhapšen je 1939. godine, a umro je u 1941. u logoru.
U eseju „Romani na dlanu“ Danilo Kiš kaže: „Jedno američko izdanje Babeljeve ‘Crvene konjice’ nosi podnaslov (…) roman, i tu naznaku ne bi trebalo smatrati isključivo reklamnim trikom: pripovetke u ‘Crvenoj konjici’ nisu ‘priče iz oba džepa’, nego jedan razbijen roman, roman iz kojeg su izbačene starinske spojnice zasnovane na jednom lažnom vremenskom nizu, veze i klišei toliko česti kod slabih romansijera“.
U „Crvenoj konjici“ stvarno ima nečeg romanesknog. Postoji jedinstven narator, kao i tematsko jedinstvo; Babeljove priče zato možemo čitati i kao poglavlja – kako bi uostalom kazao sam Kiš – „jedne zajedničke povesti“. „Crvena konjica“ je knjiga o ratu, knjiga dobrano drukčija od gotovo svih ratnih knjiga, jedna od najboljih ratnih knjiga svih vremena.
Babeljeva knjiga je autentično antiherojska: u njoj rat nije slavna epopeja niti veličanstvena bitka. Babeljev rat je pravi rat: ružan, okrutan i prljav. Tu starog Jevreja kolju, a poslednja mu je želja da to njegova ćerka ne gleda; tu čoveka bičuju do smrti; tu ranjenici jedu po jarkovima; tu deca umiru od tifusa; tu mrtvi vojnici imaju izrešetano lice i iščupan jezik; tu se mokri po leševima; tu bolesnike kundacima izbacuju s voza; tu se rane gnoje od šuge.
Mesec beskućnik
Ipak kroz svu grozotu rata i okrutnosti ljudske ponegde blesne lepota prirode kao u poljima purpurnog maka na prvoj stranici knjige. Babelj, međutim, ni one stvari koje su već uobičajeni simbol lepote ne opisuje bez ratnih asocijacija. Za Babelja i sunce na zalasku liči na odrubljenu glavu.
Babelj nam prikazuje nasilje u njegovoj prozaičnoj ružnoći. Kod Babelja nema tarantinovske baroknosti u nasilju. Nasilje je ružno, prizemno, životinjsko, „ljudsko, odviše ljudsko“, no nije „kul“ i nije glamurozno. Isto tako, Babeljev se narator ne upušta u moralističke traktate. On jednostavno beleži stvarnost oko sebe.
Ovako piše Babelj: „Popaljen grad – polomljeni stubovi i u zemlju zakopani zlobni malići starica – izgledao mi je da lebdi u vazduhu, udoban i fantastičan kao san. Nagi mesečev sjaj obasjavao ga je neiscrpnom energijom. Vlažna plesan ruševina presijavala se kao mermer u loži opere“. On leži na prljavom ležaju i sluša plač trudne Jevrejke, dok njegov sused uz svetlost sveće gleda fotografije Rima. Neredu rata suprostavlja se jedino san.
Na kraju priče „Moja prva guska“ kaže se: „Ja sam sanjao i snivao sam žene i samo mi je srce krvavo od ubistva cvililo i krvarilo“. Na kraju „Pana Apoleka“ opet stoji: „Gradom je tumarao mesec beskućnik. I ja sam išao s njim podstičući u sebi neostvarene snove i neskladne pesme.“
To je Babelj: u njegovim pričama mešaju se purpur krvi i purpur makova, zalazeće sunce i odrubljena glava, magloviti brezici i zastava sumraka te uvelo cveće i mrtav leptir, ženske bunde i ljudski izmet.
Izvor: rt.rs
