Piše: Mihailo Kljajević
Savremena društva karakteriše paradoksalna pojava: uprkos postojanju obilja javno dostupnih informacija, lakoće utvrđivanja kako njihovih izvora, tako i vremenskog okvira u kome nastaju i u kome se šire – dolazak do konsenzusa po pitanjima od javnog značaja je sve ređe. Podaci cirkulišu istorijski neviđenom brzinom, broj suprostavljenih glasova unutar stručnih krugova je dovoljno obiman da nije naivno zapitati se šta uopšte sačinjava datu struku, a temeljna objašnjenja aktuelnih dešavanja često pristižu prekasno za usmerenje kolektivnog odgovora. Proizvod toga nije samo zbunjenost, već strukturalna poteškoća koordinisanog delanja u uslovima trajne nesigurnosti.
Navedena poteškoća je često formulisana korišćenjem vrednosno obojenih termina – laž, neodgovornost, manipulacija – ili termina političke prirode, kao što su polarizacija i manjak institucionalnog poverenja. Iako oni navode na opipljiv fenomen, te mogu zasebno biti od koristi, svođenje poteškoće koordinisanog delanja isključivo na njih pojednostavljuje kompleksnu, korenitu društvenu promenu. Srž problematike pouzdanog znanja leži u načinu na koji se tumačenje proizvodi, validira, i sinhronizuje kada tradicionalni epistemički (episteme, starogrčki – opravdano istinito verovanje) autoriteti izgube mogućnost diktiranja narativa.
U relativno stabilnim uslovima, većina interpretativnog rada je delegirana – od pojedinca se ne očekuje da svet tumači sam i on ima pravo na obrazovanje i informisanje, na šta je podstaknut u većini zemalja. Naučne institucije, regulatorna tela, obrazovni sistemi i medijske organizacije smanjuju nesigurnost nuđenjem zajedničkih eksplanatornih okvira. Poverenje se, u ovom kontekstu, prenosi proceduralno: pojedinci se oslanjaju na legitimitet procesa sticanja znanja, bez potrebe za samostalnom empirijskom proverom. Krizna vremena narušavaju ovakvu postavku. Ukoliko institucionalni odgovor kasni zbog brze promene okolnosti, ukoliko se stručnjaci javno ne slažu po fundamentalnim pitanjima, ili medijski narativi bivaju fragmentisani pod pritiskom kompeticije – proceduralno poverenje slabi. Sa njim slabi i društvena koordinacija, a kriza se produbljuje. Centralnu ulogu pitanja „Šta je istinito?“ zamenjuje pitanje „Ko to kaže?“
U ovakvim uslovima, samo tumačenje postaje organizaciona sila društva. Ono ne služi samo za puko opisivanje onoga što je realno – tumačenje struktuiše očekivanja, filtrira relevantnost, omogućava promišljenu akciju. U uslovima nesigurnosti, kapacitet tumačenja događaja na način koji omogućava blagovremenu koordinaciju postaje društveno presudan. Znanje i inteligencija mogu da budu prisutni u stanju pasivnosti, a moralni konsenzus ne mora da doživi institucionalnu integraciju. Razlika se ogleda u mogućnosti kolektivnog tumačenja da sprovede misao u akciju pod vremenskim pritiskom.
Stvaranje i razgradnja svetskog poretka po Rani Dasgupti: Savez države i tehnofeudalne elite
Jedan od ključnih uzroka fragmentisanosti društvenih narativa su dezinformacije. Dezinformacije, u ovom smislu, ne treba razumeti isključivo kao neistine ili propagandu. One takođe poprimaju oblik prezasićenosti signalima u medijskom prostoru: informacije cirkulišu brže nego što mogu biti verifikovane, proceduralna temeljnost prestaje da bude osnova autoriteta izvora, a poverenje gravitira izvorima koji potvrđuju već postojeća uverenja individue. Pristrasnost potvrde verovanja (confirmation bias), odnosno njena rastuća zastupljenost, nije isključivo psihološki defekt. Ukoliko se informisanje preko interneta uzme za primer, uviđa se da je pristrasnost strukturalno podstaknuta u vidu algoritamske personalizacije – konzumiranje sadržaja jednog tipa dovodi do preporuke sadržaja sličnog tipa. Navigacija informacionim predelima postaje zahtevan izazov koji sve više i više podseća na neplaćeni rad.
Posledica svega navedenog je pritisak selekcije. Pojedinci koji prepoznaju postojanje epistemičke krize, koji poseduju vreme i alate za nezavisnu analizu, kao i sposobnost integracije informacija širom tehničkih, političkih, ekonomskih i simboličkih domena u jednu koherentnu sliku – poseduju prednost efikasne orijentacije svog društvenog života. Pojedinci kojima manjkaju pomenuti kapaciteti i resursi postaju sve više zavisni od nestabilnih narativa, pojednostavljenih objašnjenja i spoljašnjih navođenja. Ova zavisnost ne mora biti posledica manjka inteligencije ili dobre volje; ona je često posledica nejednake raspodele dostupnog vremena, kognitivnog opterećenja i samih sredstava. Kroz vreme, ovakav vid diferencijacije počinje da podseća na društveno raslojavanje.
Podrazumevajući dozu rezerve i uslovno korišćenje, pojam epistemičke klase može da se koristi kako bi se opisala posledica pomenutog raslojavanja. On ne zamenjuje ulogu pojma ekonomske klase, iako se posledice edukovanog orijentisanja svakako odražavaju na ekonomski status individue, niti se odnosi na kolokvijalno shvaćenu intelektualnu elitu. Ekonomska nejednakost, politička moć i institucionalna pozicija primarno oblikuju prilike i ograničenja sa kojima se pojedinac susreće. Međutim, 21. vek donosi promenu po pitanju dostupnosti razvoja epistemičkih kapaciteta – nasleđen pristup informacijama prestaje da bude presudan faktor. Digitalne infrastrukture smanjuju istorijske barijere pristupa podacima i alatima njihove analize, takođe povećavajući dostupnost neformalne edukacije. Epistemički domet se ne ogleda u broju informacija koje neko poseduje, već mogućnosti da se one integrišu u pouzdan model i pretoče u opravdana verovanja – metodično, relativno trajno – uprkos uslovima neizvesnosti.
Ova promena može biti ilustrovana jednostavnim primerima. Pojedinac bez formalne edukacije iz ekonomije, koristeći dostupne alate, može da sastavi relativno reprezentativan model inflacije praćenjem tržišnih podataka, izjava centralnih banaka i ostalih javno dostupnih sredstava. Slično tome, može da modeluje štetu po prirodnu okolinu upoređivanjem satelitskih slika, regulatornih izveštaja i lokalnih opzervacija. U oba slučaja, orijentacija koja proizilazi iz dugotrajnog interpretativnog truda može kompenzovati manjak stručne spreme. Podrazumeva se da je samoedukacijom jako teško doći do stručnosti.
„Članstvo“ u okviru epistemičke klase nije ni vremenski stabilno, niti formalno prepoznato. Ono je kontekstualno uslovljeno i relaciono, što su karakteristike koje deli sa ekonomskom klasom, ali je po svojoj prirodi takođe reaktivno. Pojava epistemičke klase je posledica nemogućnosti institucionalnih okvira da ponude blagovremeno usmeravanje društva u stanju epistemičke krize. Osnovna karakteristika individua koje je sačinjavaju je epistemička autonomija: mogućnost konstrukcije, testiranja i revizije interpretativnih modela realnosti nezavisno od postojećih autoriteta. Epistemička autonomija zahteva pomno praćenje aktuelnih događaja i društvenih trendova, kognitivnu fleksibilnost i toleranciju nesigurnosti – kao i svest o manjku garancije ispravnosti. Nezavisno kreiranje modela koji adekvatno opisuju realnost je samo po sebi teško, modela koji proizvode adekvatna predviđanja još teže. Ono što pomenutu autonomiju karakteriše nikako nije nepogrešivost, već njena društvena funkcija.
U slučaju političke moći, iako je teško kvantifikovati neformalan uticaj, ona je vezana za političku funkciju. U slučaju ekonomske klase, uspešno se može kvantifikovati barem aspekt materijalnih mogućnosti. Međutim, čak i da se definicija klase shvati krajnje apstraktno – kao strukturalna pozicija u društvu – nameće se pitanje: kako individue mogu da formiraju kolektiv bez zajednčkog identiteta, zajedničkih podsticaja, ili zajedničke organizacije. Odgovor leži u razlici između klasifikacije kao posledice mogućnosti i pojave društvene koordinacije. Klasno slaganje, barem po pitanju zajedničkog gledišta na svet, se odnosi na pristanak po pitanju toga u šta se veruje, šta se ceni, šta se podstiče. Koordinacija se odnosi na orijentaciju u društvenom prostoru uslovljenu pre svega zajedničkim metodom – kako se ograničenja identifikuju, kako se modeluju rizici, kako se poklapaju tajminzi akcije. Pojedinci koji operišu sličnom metodologijom analize društvene realnosti će, u većem broju slučajeva, slično opisivati situacije koje se odvijaju u realnom vremenu – čak i kada se ne slažu politički ili normativno.
Ovakav susret ne zahteva konsenzus. On se pojavljuje probabilistički i pod pritiskom. Kada više aktera nezavisno identifikuju slična ograničenja, predviđaju uporedive društvene rizike, i delaju unutar istog vremenskog perioda, njihova delanja se poklapaju bez prethodnog dogovora. Rezultirajući kolektiv je fragilan i uslovljen. On postoji ne kroz eksplicitnu afilijaciju, već kroz sinhronizovanu interpretaciju i akciju. Koordinacija prethodi prepoznavanju – zajednički modeli proizvode klasni efekat po društvo pre formacije klasne svesti.
Epistemička koordinacija može da ima i političke posledice. Interpretativno poklapanje uz koordinaciju grupe individua može da oblikuje očekivanja javnosti, utiče na ili redefiniše teren na kome se donose političke odluke. Ovaj uticaj se strukturalno razlikuje od uticaja tehnokratije. Njegov legitimitet je neinstitucionalan i spoljno validiran. On nastaje post hoc iz praktične adekvatnosti zajedničkih interpretativnih modela, nezavisno od ekonomske klase individua koje ih kreiraju. Tehnokratski uticaj na društvenu svest se najčešće pokazuje kao uslovljen interesom i ideologijom.
Politički i materijalni uspon pripadnika epistemičke klase mogu biti prateća posledica njihove interpretativne pozicije. Takođe može delovati na njihovu metodološku i ideološku orijentaciju uvođenjem novih podsticaja, ograničenja i interesa, čime se pripadnost njoj dovodi u pitanje. Ipak, politički položaj ili materijalni status ne predstavljaju osnovu koordinacije u srži ovog fenomena. Ona opstaje kao posledica zajedničkog metoda. Upravo zato je pripadnost epistemičkoj klasi fluidna i podložna promenama tokom života pojedinca. Ova fluidnost, uostalom, nije u potpunosti strana ni ekonomskoj klasi, barem u slučaju mnogih savremenih teorija.
Epistemičku klasu treba shvatiti kao strukturalnu društvenu poziciju a ne trajnu grupu. Njen karakterni mehanizam opstaje, i ako pojedinačna pripadnost varira relativno često u poređenju sa ekonomskom klasom. Pritisak metodološke selekcije opstaje uprkos usponima i padovima njenih pripadnika na ekonomskoj i političkoj lestvici. Reprodukcija samog fenomena se ogleda u metodu oblikovanja društvene svesti, ne kroz nasledstvo. Metod primarno zavisi od interpretativnih alata, neformalnog mentorstva, i izlaganja kriznim uslovima koji podstiču epistemičku autonomiju.
Istorijski primeri epistemičkih grupacija postoje – sveštenički slojevi, birokratske elite, tehnokratski kadrovi – ali se savremeni kontekst razlikuje po ograničenjima pripadnosti. Nezavisno modelovanje je danas široko dostupno, dok institucionalna koordinacija sve više i više zaostaje u odnosu na tempo odvijanja događaja od društvenog značaja. Pristupačnost ne garantuje manjak epistemičke polarizacije, ali je ona sve manje i manje zavisna od ekonomskog i političkog statusa.
Opisati ovaj šablon kao epistemičku klasu nije čin promocije ili osude. To je pokušaj imenovanja strukturalnog svojstva savremenog društvenog života, svojstva koje je često prepoznato isključivo kao moralni ili ideološki neuspeh. Da li se ova forma društvenog raslojavanja stabilizuje kroz vreme, razlaže, ili ogleda kroz institucionalni uticaj ostaje otvoreno pitanje. Ono što je evidentno je sledeće – sama interpretacija društvene realnosti je postala osa diferencijacije koja oblikuje kako kolektiv reaguje na nesigurnost, pogotovo u uslovima kada epistemičke monopole više nije moguće uzeti zdravo za gotovo.
Mihailo Kljajević je apsolvent na odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
