Smeštaj Tara Riverside pronašao sam preko Gugl mape u potrazi za prenoćištem pri odlasku na „jesenovanje“ u Budvu. Pažljivijim posmatranjem video sam da se nalazi tik pored spomenika crnogorskim vojnicima palim u Mojkovačkoj bitci
Pre putovanja šalio sam se da postoji mogućnost da neki herojski duh uđe u mene tokom ovog noćenja, a da izbaci kukavičko-konformistički duh koji imam.
Prilikom dolaska sam razgovarao sa srdačnim domaćinom smeštaja i on me je pitao „da li znam koji je to spomenik“. Naravno da znam, odgovorio sam mu, tu su izginuli svi junaci Crne Gore kako bi štitili odstupanje srpske vojske u Albaniju.
On mi je rekao da su njegove dede tu poginule uz svest da svojim životima brane povlačenje srpske vojske. Koliko smislena junačka smrt, pri svesti da se njome spasavaju desetine tuđih života!
Ovaj smeštaj ima nagradu bukinga kao najbolje ocenjen smeštajni kapacitet. Preporučujem ga kao „lek za pluća“ jer predstavlja kombinaciju planinskog svežeg vazduha i strujanja vazduha iznad reke Tare koja protiče desetak metara ispod kućica za odmor.
Dolazak u ovaj smeštaj podudario mi se sa ponovnim čitanjem Srpske triologije Stevana Jakovljevića, gotovo 40 godina nakon prvog čitanja.
Uz melem za pluća ovde su mi se rasplinule misli o junaštvu i o stradanju.
Prilikom proučavanja porekla stanovništva po naseljima čitao sam o starcima iz Drobnjaka (a isto je i sa Vasojevićima, Moračanima i Rovcima) koji su došli da kod Mojkovca poginu kao muškarci, a ne kao starci u krevetu. I pokojni Prigožin je iskazao poštovanje prema poginulom Amerikancu u Ukrajini uz konstataciju da je poginuo kao muškarac u boju, a ne kao starac u krevetu.
Stevan Jakovljević je prešao put od Berana, preko Kolašina do Podgorice na putu za Albaniju u srpskoj golgoti koja nema ničeg uporedivog u istoriji ratovanja. Oni, srpski vojnici, su je poredili sa prelaskom Hanibala preko Alpa. Dok su ih crnogorski oficiri nudili vinom u Beranama, Stevan je krišom poneo parče hleba sa sobom, jer nisu smeli da se žale koliko su gladni, a vino nisu smeli da odbiju.
Nakon junačkih pobeda u Cerskoj i Kolubarskoj bitci, srpska golgota počela je udruženim napadom Nemaca i Austro-ugara sa severa i zapada i Bugara sa istoka.
„Ovde se ne biju više srca junačka, već fabrike čelične industrije“ – objašnjavao je jedan rezervni oficir (knjiga jedan, str. 317).
Šta je smislena, a šta besmislena smrt?
Ernesto Sabato je pisao o tome da je apsolut života jedino moguć u pripadnosti četi osuđenoj na smrt, da li generala Levalje-a prilikom odstupanja na sever, ili saboraca Če Gevare prilikom njegovog zarobljavanja (link).
Sabato je isticao i pobedu u Vijetnamskom ratu. „Ako ćemo da sudimo prema ishodu stvari, ima veoma siromašnih zemalja koje su bolje od Sjedinjenih Država. Vijetnam. Čime je odneo pobedu nad najtehnologizovanijim narodom na svetu? Verom, požrtvovanim duhom, ljubavlju prema svojoj zemlji. Duhovnim vrednostima (link)“.
O tome je pisao i Stevan Jakovljević opisujući odred vojvode Vuka: „ Svi su oni rešeni da umru. A verujte, gospodo, nema ničeg strašnijeg od čoveka koji prezire svoj život. Pred takvim ljudima padaju svi ratni izumi, sva tehnička oruđa. I ma kako se ratna tehnika u budućnosti razvijala, ipak, u osnovi, ostaje na bojnom polju samo i jedino čovek. A ako si ti ljudi još i četnici, dobrovoljci, onda za protivnika veće napasti nema“ (druga knjiga, stana 124).
Postoje i besmislene smrti poput stradanja Timočke divizije kod Čevrntije 1914. Po želji saveznika Srbija je krenula u ofanzivu u Sremu i u Bosni, i u ovoj prvoj je poslala vojnike preko mostobrana, a pri tome nije uzela u obzir strah Srba od velike vode. Potpuno nepotrebno je izginulo stotine vojnika prilikom paničnog bekstva i davljenja a zarobljeno je hiljade vojnika.
Slobodan Vladušić je u „Veliki juriš“ iskoristio istinite događaje iz Srpske triologije da opiše pakt sa Đavolom Miloša Vojinovića koji je stekao rukavice koje su ga štitile od smrti, a kako bi kod Čevrntije spasao svoj život. Kada je to shvatio, odbacio je rukavice i poginuo je kao junak prilikom proboja Solunskog fronta. Čemu život, ukoliko se posmatra herojsko stradanje saboraca sa kojima se u apsolutu delio život toliko prethodnih godina?
Kada je vlasnik smeštaja spomenuo smrt svojih deda, odgovorio sam mu da su kosti mojih pradedova rasute od Cera do Soluna. Čedomir Ristić, deda moje majke, poginuo je u Cerskoj bitci, a Živojin Zdravković, brat moga pradede Aksentija, poginuo je na Solunskom frontu.
Sramota me je da sam proučio poreklo gotovo celokupnog naroda (za koji istraživanja postoje) a da se u rodbini nisam raspitao koliko je još mojih pradeda i njihove braće poginulo u srpskoj golgoti. Ostaje mi kao obaveza, ako Bog da zdravlja, da obiđem ploču pradedinog brata Živojina na Zejtinliku.
Prilikom povlačenja u Albaniju srpska vojska je nosila oreol nepobedive, jer se nije predala, već je odstupila da bi na kraju pobedila.
Ni 1999. srpska vojska nije pobeđena, već se povukla.
Pobeda ne pripada gvožđu i čeliku, već duhu koji ne pristaje na ropstvo!
Miroslav Zdravković
Izvor: Makroekonomija
