Пише: Слађана Милачић
Према попису из 2022. године, Ловћенац, који припада Општини Мали Иђош, броји нешто преко 2.500 становника. Мало бачко место, а са собом носи велику и необичну причу – причу о људима који су 40-их година прошлог века оставили своје домове у црногорској врлети и дошли у равницу да започну нов живот.
Како ове године обележава осам деценија од колонизације Црногораца, чему су посветили различите културне и спортске манифестације, била је то прилика да чујемо шта су добили од војвођанске средине, а шта јој даровали.
Из цетињског и барског среза пристигло је 1.068 фамилија са укупно 5.919 чланова, пише аутор књиге „Културни живот Ловћенца у 20. вијеку” Ненад Стевовић, а првобитно име села – Секић заменили су садашњим како би их подсећао на старо огњиште.
Према речима секретара Месне заједнице Ловћенац Радослава Бркљача, Војводина је најмлађа европска регија која је омогућила да се помешају толики народи и културе, привучени привредним „шаренишем”.
Па иако су након Другог светског рата дошли у празно село, где су чинили готово 97 одсто становништва, поред мађарских староседелаца из комшилука с временом су печат оставили и брајићки приморци, Србобранци, а посебно житељи босанских Влашића, који су мигрирали 60-их, додаје.
– Е ту је дошло до правог преплитања, јер су донели су неке своје обичаје, које смо ми мало заборавили, а то је, између осталог, међусобно помагање. Ваљда их је економски моменат натерао на то како би опстали овде, пустили корење, подигли куће, школовали децу. Сви смо утицали једни на друге, али смо остали мало и своји – признаје.
Кад то каже, пре свега мисли на гастрономију, којој су посветили „Раштанијаду” илити надметање у припремању традиционалног црногорског специјалитета, а потом и на „Племенске витешке игре” са такмичењем у бацању камена с рамена, трчању, намицању котура, скоку удаљ, вучи конопца… Лепо је, додаје, кад људи на тај начин дају себи одушка и сете се свега што се некад чинило на црногорском гувну, „месту хлеба и игара”.
Јаки у спорту
– У фудбалској репрезентацији имали смо више имена: Данила Попиводу, Миодрага Кустудића, Радована Кривокапића, Саву Павићевића. А међу судијама, ту је покојни Бањо Зубер, па после Мирослав Радоман, Данило Николић, а тренутно Новак Симовић, који је иначе и директор овдашње школе. Поменуо бих и Звездана Терзића, генералног директора „Црвене звезде”, који нам и дан-данас помаже. Имали смо и успешне кошаркаше: рецимо, Соња Пекић је у своје време проглашена најбољим играчем на Олимпијади у Москви. Био је једно време јак и рукомет – каже Бркљач.
А то има везе и са изузетно израженим такмичарским духом који је просто записан у горштачки ДНК, па тако деци на фудбалским утакмицама морају да сузбијају енергију, за разлику од тренера у неким другим срединама, истиче уз осмех.
– Моји су дошли са Косова. И тамо смо били Југославија у малом, те научили на суживот – каже Бркљач. – А лепа је и војвођанска равница док трчиш кроз ону дебелу прашину о којој пише Бора Отић, док береш кукурузе, па их печеш… Свугде нам је било лепо. Кад изађемо горе на поток за Први мај или кад свратимо доле у бар, после пробе фолклора, где сам иначе свирао хармонику… Одрасли смо у средини која је била изузетно богата културним садржајем. Имали смо базен, осмолетку која је у оно време бројала преко хиљаду ђака, а сад их је око двеста. Док сам био момак, овде је три пута свирала „Рибља чорба”. Сећам се наступа Хари Мата Харија са заврнутим рукавима, у школском дворишту, који тек је почињао музичку каријеру, па Ју групе, Жељка Бебека…
Извор: Денвник
