Пише: Бојан Муњин
Манастир Српске православне цркве, Ораховица у Славонији, не спомиње се често. Умотан у зеленило густих славонских шума, стоји некако на рубу главне руте поклоничких путовања православних вјерника. Овај манастир ипак заслужује изнимну част бар по двије важне ствари: по томе што постоји легенда, која се чува у православним манастирима у Далмацији, да је баш манастир Ораховица, изграђен почетком 14. вијека, најстарији православни манастир у Хрватској. Не постоји хисторијска потврда за ово предање, док писани извори кажу да се манастир Ораховица први пут спомиње у 16. вијеку. Друга важна тврдња је да је култ пријеноса моштију светога оца Николаја, веома значајан међу српским православним вјерницима, започео да се обиљежава управо у манастиру Ораховица и онда се проширио и међу осталим српским православним светињама. Овај се празник празнује у православним црквама сваке године 22. маја, што је у манастиру Ораховица и храмовна слава.
У данашње доба вјерници у манастир долазе по некој тајној динамици вишег реда, долазе и путници намјерници, планинари и излетници, али како каже данашњи игуман манастира отац Павле „у манастир Ораховицу се не долази случајно и успут.“ Рат раних деведесетих опустошио је манастир Ораховицу, када су га напустила посљедња два монаха. Било је потребно четврт вијека да овај манастир почне колико толико духовно да живи. Те 2016. године, када су у манастир дошли оци Павле и Анастасије из манастира Острог у Црној Гори, у манастиру није било струје, али је било свјеже воде. Пустош не мора нужно значити несрећу. Каже отац Павле: „У монашком животу ништа се не догађа брзо. Живот без струје првих година у манастиру стварао је осјећај слободе. Када те мале ситне ствари на које си навезан не раде, то рађа гњев у теби. Без фрижидера живот је баш супер, јер научиш да држиш храну која се не квари, а ону која се квари потрошиш одмах. Обавезе поробљавају.“
У свом зениту, у 18. вијеку, манастир Ораховица је имао и по стотињак монаха, а нешто ниже у шуми био је и женски манастир Свете Ане с приближно истим бројем монахиња. Ратови и несреће кроз деценије и вјекове учинили су своје. Два монаха из Острога пронашли су тада 2016. године запуштену манастирску цркву и сијасет послова које је требало обавити. Тада је започела обнова, али она се до данас одвија споро. Отац Павле каже да када су почели радови и када су постављене скеле на цркви, „ми смо мислили да ће радови бити готови за мјесец, два, али онда је нестало новца, па се чекало око три године да се тај новац сакупи…“ Радови на куполи цркве траже захвате у читавој цркви, јер да би купола чврсто стајала, за не дај Боже каквог потреса, морају да се учврсте и зидови цркве. Проблем је и под цркве који се током вјекова подигао за пола метра и треба да се спусти да би црква правилно функционирала. Морале би се очистити и фреске у цркви, а и то ће јако дуго трајати. Не толико због недостатка новца већ због недостатка људи који би то требали да ураде. „Били су неки контакти с Конзерваторским заводом у Новом Саду и стручњацима из Италије, још прве године када смо ми овдје дошли, али ти планови су се изјаловили. Тренутно, неки радови се изводе, али још пуно тога би требало урадити“, трпељиво говори отац Павле.
Отац Павле каже да узрок страдања манастира Ораховица није само у овом задњем рату, него је он много дубљи и много је дуже трајао. Некада су манастири страдавали зато што су јаком свјетлошћу вјере изазивали бијес непријатеља, а некада је у појединим раздобљима духовна раслабљеност епохе напросто отварала врата сијачима каоса да крену у акцију. О том оријашком метафизичком сукобу отац Павле каже: „У комунизму су људи били добри, пристојни и дружељубиви, али им је недостајала духовна снага и када се све срушило, без те духовне снаге они су били обезглављени и ратови који су дошли били су резултат те духовне погубљености. Сваки човјек који ходи у присуству Божјем, он је радостан, спокојан и безбрижан. Када та веза ослаби, тада долазе бриге, неспокојство и страх, злопамћење, завист и љубомора. Када хоћемо да видимо у каквом смо духовном стању, треба само да испитамо каква је наша веза с Богом.“
Тако су у неким бољим временима монаси из Ораховице били учитељи у околним српским селима, били су стрпљиви преписивачи књига и бавили се штампањем и издаваштвом најврједнијих духовних дјела свога времена. У манастиру Ораховица се налази и крст патријарха Чарнојевића из доба велике сеобе Срба, иконостас из 17. вијека и друге вриједне иконе, а ту су и мошти свете мученице Анастасије, највјеројатније још од оснивања манастира.
За госте манастира монаштво као такво представља чудо, а за монахе, како каже отац Павле, „монаштво је радост јер је то свакодневно општење с Богом и то представља срећу за сваког човјека хришћанина.“ Данас, на жалост, у манастир Ораховицу долази све мање људи и они су све старији. Долазе и млади, каже отац Павле, који стварају неку своју везу према манастиру и та веза је литургијска. Али, да бисмо говорили о духовном препороду „морали бисмо да говоримо о народу који би могао да доживи такав препород, али данас тог народа у близини више нема.“ Некада су људи долазили у манастир, наставља отац Павле, и пјешке или саборно у групама, коњском запрегом. На тим народним црквеним саборима молитва је у манастиру трајала читаву ноћ. Није то била кафана него молитва. „Данашњи народни сабори у двориштима манастира постали су често мање црквени. Карактеристика садашњег времена у духовном смислу изгледа отприлике тако да је на тим народним саборима двориште цркве пуно, али црква остаје празна“, свједочи отац Павле. Постоји идеја епископа пакрачко-славонског, владике Јована, да се направи поклоничка рута која би се од Кућанаца, родног мјеста патријарха Павла, протезала до манастира Ораховица, јер је благопочивши патријарх као богослов долазио у Ораховицу.
Како изгледа свакодневни живот у овом манастиру? Оно што видимо је пуно грађевинске опреме, материјала и стројева у дворишту манастира. Без обзира на то што посла има пуно и што обнова тече споро, нешто се у тој манастирској обнови, чини се, ипак догађа. Затичемо испред соба намијењених монасима доста обуће и одјеће, што значи да ту нетко живи, а велика благоваоница, пуна разног воћа и сушеног биља, личи на огромну башту, која као да не припада сасвим овом земаљском свијету. „Има данас у манастиру довољно људи да се не осјећамо као у некој пустињи“, каже отац Павле. Када је у манастиру било само двојица, тројица монаха, наставља, сам простор манастира који није мали, тражио је сталну активност. „Сада нас има седморо: петоро братије и двије монахиње и манастир може да колико толико нормално функционише“, каже отац Павле. Манастир Ораховица има и велико имање. Монаси и монахиње се свакодневно посвећују молитвама, али имају и малу башту и гаје пчеле. „Желимо да се одржимо бодрога духа, да не паднемо у оно што ми зовемо униније или учмалост“, напомиње отац Павле.
Опијени благословљеном тишином овог манастира и његове околице, питамо на крају оца Павла: Како да у овој буци свијета човјек дође до свог унутрашњег мира? „Унутрашњи мир не долази од повлачења у себе. Царство небеско је луча у нама, свјетло у нашем срцу извире из нас као бујица живота. Таква енергија се осјећа онда када човјек у темељ свога живота постави Христа, када Богом мјери најважније одлуке свога живота и када тај живот има свој смисао и свој циљ. Наша дјела се не протежу само до граница нашег живота: ваш Владимир Матијевић, који је основао Привредник, имао је визију помоћи генерацијама дјеце, који ће живјети и након њега. Човјек, ако ради исправно, ако је Богом надахнут, живи и ради за вјечност. Такав човјек ради за принципе властитог схваћања добра, ради за своју породицу, ради за свој народ, који не мора бити само српски, него и за друштво у цјелини и за све људе. Али, ја не могу радити за људе на другом крају свијета ако не волим оног првог човјека до себе. То је основа нашег унутрашњег духовног васпитања. Љубав је израз царства небеског у нама који дарујемо другим људима и не тражимо ништа заузврат. Човјеков рад је дуготрајан процес. Али је важно да тај рад на крају донесе, Богу хвала, велики плод“, закључује отац Павле.
Извор: П-Портал
